Песникињи Злати Коцић уручена књижевна награда „Милица Стојадиновић Српкиња“

На 44. Књижевној манифестацији „Милици у походе“, подсекретар Покрајинског секретаријата за културу, јавно информисање и односе с верским заједницама Станислав Радуловић уручио је у Културном центру Војводине „Милош Црњански“ књижевну награду „Милица Стојадиновић Српкиња“, коју ова институција додељује за најбољу песничку књигу женског аутора, писану на српском језику. По одлуци жирија, овогодишња лауреаткиња је песникиња Злата Коцић, чија је збирка „Галгал“ (издање Народне библиотеке „Стефан Првовенчани“ у едицији „Повеља“, Краљево) проглашена за најбољу у конкуренцији од 25 књига, колико их је укупно пристигло на овогодишњи конкурс.


Честитајући лауреаткињи у име ресорног Секретаријата и у своје лично име, подсекретар Радуловић је изразио задовољство што овим поводом имамо прилику „да се поново присетимо имена и дела славне српске песникиње Милице Стојадиновић Српкиње и да на њеним сенима негујемо лепоту поезије, какву је створила и Злата Коцић“.

Радуловић је подсетио да је Злата Коцић једна од најпознатијих духовних песникиња на нашим просторима и да је до сада објавила десет књига поезије, а уједно је изузетан есејиста и преводилац са руског језика.
„Посебно ми је драго да у временима у којима данас живимо, Коцићева нас у њеној поезији подсећа на дубоке духовне садржаје, које нас упозоравају да сачувамо душу, јер је она императив сваког времена, дана и секунде. У тим стиховима су и молитве, добре мисли, љубав, људи здружени у благости, у мисаоној енергији узајамне захвалности и благодарењу за сваки зрак“, истакао је Радуловић.

                            
Директорка Културног центра Војводине „Милош Црњански“ др Смиљана Влајић је, честитајући добитници ове престижне песничке награде, истакла да је данашњи дан један од најлепших догађаја у овој институцији културе, јер се слави поезија, а она је лепота живљења.


У име жирија и уз образложење, честитку је упутио председник жирија др Зоран Ђерић, истичући да је ове године на конкурс стигло 25 књига песама ауторки, које су објављене од октобра прошле године до октобра ове године и у ужи избор ушло је њих седам и да је конкуренција била изузетно велика и по квалитету.

Песникиња, преводилац, есејист, филолог Злата Коцић је рођена 1950. године. Радила је као професор и као уредник у издавачкој кући „Нолит“. Живи у Београду.
Објавила следеће песничке књиге: Клопка за сенку (1982), Оро око гротла (1990), Ребро (1993), Гнездо и купола (1995), Ваздушне фреске (1999), Лазареве лестве (2003; 2010), Мелод на води (2008), Бело пуле (2014), Биберче (2014), Грумен (2020) и Галгал (2020); књиге поетске прозе: Полог (1999), Чаура-аура-ура (2016) и Простори душе (2019). Песме су јој превођене на руски, енглески, француски, немачки, бугарски, кинески, јерменски, пољски, белоруски, албански језик. О њеној поезији су објављена три зборника критичких текстова са библиографијом. Представљала је Србију на песничким скуповима и симпозијумима у Русији, Белорусији, Грузији, Француској и Тунису.
Злата Коцић је до сада добила и ове књижевне награде: „Змајева“, „Дисова“, „Жичка хрисовуља“, „Рамонда Сербица“, „Драинчева“, „Јефимијин вез“, „Златни крст кнеза Лазара“, „Заплањски Орфеј“, „Гордана Тодоровић“, „Нолитова“, „Јован Максимовић“, „ФЕДОР“, као и Национално признање за допринос српској култури.

Лауреаткиња је изразила захвалност на овој за њу посебно важној награди која се додељује у спомен на песникињу каква је била Милица Стојадиновић Српкиња, чији су је стихови опијали током целог живота. Примајући награду, она је јавности подарила анализу песме „Кад се небо мути“ Милице Стојадиновић Српкиње у тексту „Између неба и земље – срце“.
Између осталог, о стваралашту Милице Стојадиновић Српкиње, Злата Коцић је рекла: „Живот поставља недокучиве рампе, смернице, заокрете. Једноставно, ускрати ушће, па се ти сналази куд ћеш са својим препуним коритом. Ко би се усудио да најмоћнију реку живота, или Силу Небеску, коју зовемо Љубав, рашчлањује у живом току, да поставља бране дуж корита којим тече – сама магма?! Ако живот ускрати уливање, узајамни преплет двеју матица и њихов ток једним истим коритом, ако тиме искључи и сваку компромисну могућност материнства у дословном смислу, хоће ли се једном срцу умањити могућност да буде постављено између неба и земље као трећи члан космичког савеза званог Љубав, као равноправни репрезент Љубави. Не, наравно, ова песма то и показује. Што опет не значи да између њених редова, иза завеса срца – нећемо осетити огромно пулсирање: огроман бол: исти онај бол поистовећивања с болом Мајке Југовића, или Мајке Небеске, колико и бол за дечаком код Чукур-чесме, или оним код Ајдук-чесме. Тај бол, који извире из родољубља, стихољубља, богољубља, човекољубља, могао би се звати по Милици, која је самом собом крчила тунел и била жртва. Знамо да се Милица позивала на Јефимију; није ли имала у наслеђу и Јефимијин бол над боловима, из чедољубља; није ли се у њој, Милици, управо он унапред стврднуо у „камичак“: као свако одрицање унапред, стврднута магма. Тако некако осећам и из ове песме, иза овог завеса срца, без његовог разгртања, најдубљи бол ове жене. Којој је трагични крај дошао у подне живота, не увече, једино је у томе омашила.“


Део књижевне награде „Милица Стојадиновић Српкиња“ је и да до следеће манифестације „Милици у походе“, Културни центар Војводине „Милош Црњански“ објави или нову збирку поезије лауреаткиње или избор из њене поезије у едицији „Добитница књижевне награде ᾽Милица Стојадиновић Српкиња᾽“.

Снимак доделе можете погледати у наставку: