Изабрана дела Богдана Чиплића

У суиздаваштву Банатског културног центра и Културног центра Војводине „Милош Црњански” објављена су Изабрана дела Богдана Чиплића у 6 томова. Уређивачки одбор чинили су проф. др Миливој Ненин, Радован Влаховић и др Бојана Поповић, са сарадницима: мср Ненад Станојевић, мср Виктор Шкорић, мср Гордана Свиленгаћин, мср Милана Поучки. Издање Изабраних дела састоји се од два романа, књиге изабраних прича, књиге изабраних песама, књиге изабраних драма и књиге позоришних мемоара:

• Стравична звона (приредио Виктор Шкорић, а први пут објављена у издању суботичке Минерве 1958. године) збирка је приповедака хетерогене тематике. Чиплић је приповетке конципирао почевши од оних које се везују за окупацију Југославије, преко оних које се баве партизанским отпором, да би у другом делу своје збирке дао простора онима које временски нису обележене, али се с правом може рећи да говоре о мирнодопским временима на простору Војводине пре и после рата. Будући да обухвата два потпуно супротна концепта времена и живота, Чиплић је своје приповетке организовао као поступно удаљавање од ратног вихора и окретање ка миру, животу, земљи и напредку. (Из предговора, Виктор Шкорић).

• Ђура Јакшић, романсирана биографија (приредио Ненад Станојевић). Као књижевник и управник Српског народног позоришта у Новом Саду, Богдан Чиплић није могао да заобиђе стваралаштво Ђуре Јакшића, међутим, одлуку да напише роман о њему, вероватно, доноси, кад је дело успело, онај део ауторовог бића који, трагајући за одговорима и сам бива изазван тематиком и личношћу која, на основу одређених сличности и подударности са аутором, појачава способност разумевања, дубоког разумевања психологије и сопствене личности – разумевања које је амалгам саучествовања на подлози знања и препознавања, и критике тренутка у којем аутор живи и ради… (Из предговора).

• На велико и мало (приредила Милана Поучки), је роман сачињен од петнаест глава унутар којих се прича разврстава и дели у неколико поглавља, но иако не превише обимно, ово дело обилује мноштвом ликова, догађаја и заплета, али оно што предњачи као доминантна атмосфера и нота јесу боје и мириси јесени – дани су кишовити, путеви блатњави, сунце је заклонило месец, те делује да ноћ траје и када сване, а без обзира да ли се јунаци овог романа налазе на одмору и летовању, или се крећу унутар познате и монотоне свакодневнице, њихово психолошко стање и свест алудирају на тмурни новембар… (Из предговора).

• Песме (приредила Гордана Свиленгаћин). Под клобуком уобичајеног и свакодневног, Чиплић у својим делима даје слику војвођанске равнице уроњене у традиционално, старинско и вечно. Његов свет је свет плодних њива и блатњавих сеоских друмова, паорски и гавански, увек исти, а никада до краја истражен и откривен. Према сопственим речима ‘сав огрезао детињством и младиштвом у равничарско поднебље и менталитет’, заглибљен у мутне воде Тисине, Чиплић је читаво своје дело извезао нитима од носталгије и меланхолије, с тек по којим зрнцетом ироније, па их пажљиво уткао на ђерђефом затегнуте равничарске пределе – шире од оних које око може да сагледа, људске судбине – недокучиве у својој једноставности и живот – старији од њега самог… (Из предговора).

• Изабране драме (приредила Бојана Поповић). Богдан Чиплић дочарава нам у драмама некадашњу Војводину, доноси једну специфичну атмосферу, најчешће паланачку и сеоску, дах равнице и неког друкчијег времена. Успешно слика менталитет људи у Војводини, њихов суживот у мултинационалним срединама, често мирнији и стишанији темперамент. У скоро свакој драми присутан је хумор и мноштво ликова из грађанског и нижег сталежа. Чиплић није писао драме за читање, већ је он, док је стварао текст, имао на уму глумца који ће играти његов лик. Јасно је да су његове литерарне претензије биле много мање од позоришних, јер је готово био опчињен театром још од најранијег детињства… (Из предговора).

• Трагом ‘Мезимчета србског’ (приредила Бојана Поповић) жанровски се може одредити као мемоар. На више места у књизи Чиплић истиче да је само на местима где је то било неопходно користио историјске податке, да он није писац монографије и да књига није права историја Српског народног позоришта, већ његова лична књига о позоришту. У књизи пише о традицији позоришта, али и о позоришној традицији своје породице,  као и о својим везама са позориштем. Веровао је да га познаје добро јер је о њему писао прво као позоришни критичар, затим је постао писац чије се дело у њему играло, па онда и секретар, драматург и управник. (Из предговора)

Свака књига има предговор новог читања и тумачења дела младих приређивача. Књиге су формата 125 х 195, у тврдом повезу и у кутији комплета који је штампан у тиражу од 300 примерака.

Богдан Чиплић (Нови Бечеј, 2. новембар 1910 – Београд, 23. јун 1989) био је српски књижевник, преводилац и управник Српског народног позоришта. Објавио је преко двадесет књига песама и девет романа. Његова дела приказивана су на радију, телевизији и у позориштима. Дипломирао је етнологију на Филозофском факултету у Београду (1928–1932). Радио је као асистент на етнолошкој катедри Филозофског факултета у Београду. У периоду од 1935. до 1945. био је гимназијски професор у Темишвару, Великој Кикинди и у Новом Саду. Од 1. августа 1947. до 1. децембра 1949. био је управник Српског народног позоришта. 1949. напустио је службу и Нови Сад и постао професионални књижевник у Београду. Био је дописник дневних листова „Југословенски дневник”, „Политика”, „Дан”, „Слободна Војводина”. Уређивао је часопис „Наша сцена” и од 1956. до 1964. био је запослен као лектор и уредник београдских „Вечерњих новости“. Писао је драме и позоришне критике скоро четрдесет година. У својим драмама дочарао је некадашњу Војводину, најчешће паланачку и сеоску, дух равнице, менталитет људи у Војводини и њихов суживот у мултинационалним срединама. Његове драме игране су у Српском народном позоришту од 1948. до 1971. На репертоару Српског народног позоришта била је Чиплићева драматизација Сремчевог дела Поп Ћира и поп Спира (17. март 1949), као и позоришни комади Над попом попа (28. мај 1954), Варалица у Бечеју (24. новембар 1961), Трактат о слушкињама (8. новембар 1966) и Каплар и цар (25. мај 1971). Последње године живота провео је као слободан уметник, бавио се више сликањем него писањем. Сву своју скромну имовину оставио је Основној школи „Милоје Чиплић“ у Новом Бечеју. Књиге и рукописе (имао је три књиге у рукопису) оставио је Матици српској. Умро је у Београду 1989. године, у 79. години живота и сахрањен је у Београду. Крајем јула 1989. године извршена је ексхумација и сахрањен је, по личној жељи, у породичној гробници.