Изложбе уметника кикиндске ТЕРЕ у Галерији КЦВ-а
У оквиру пројекта Култуног центра Војводине „Милош Црњански“, Креативни простор у покрету, у септембру и новембру протекле 2019. години представљени су уметници из ТЕРЕ, Кикинда. Јован Блат са изложбом склуптура у теракоти под називом „Сеобе“ и уметнички пар Сања Радусин / Игор Смиљанић са инсталацијом скулптурама под називом „Круг и Теракота“.
У тексту о изложби Јована Блата, историчар уметности – кустос Роберт Секе кажe
„Миграције су одувек биле важан аспект постојања људске врсте. Старе су колико и човекова заједница, без којих је не би ни било. Престанком кретања људи и идеја стаје и развој цивилизације. Могли бисмо помало у шали додати и да без миграција наших предака данашњи Европљани би и даље били неандерталци. Кроз своју дугу историју, сеобе су се често одвијале у облику добровољних миграција унутар једне или између више области, али и као присилне миграције које подразумевају трговину робљем, тзв. етничка чишћења и сл. Па ипак, добровољне миграције, насупрот свом наизглед „доброћудном“ призвуку, најчешће су изазване озбиљним друштвеним потресима и бивале праћене болним емоцијама. За разлику од неких врста животиња које пратећи свој инстинкт циклично сваке године у потрази за бољим стаништем преваљују хиљаде километара, човек је ту у далеко тежој позицији – он сам свесно одлучује о миграцијама, а потом пред собом сноси одговорност за њих.
Изложбом „Сеобе“ Јован Блат, бавећи се наизглед стриктно анималистичком тематиком, заправо настоји да скрене пажњу посматрача на у нашем друштву све присутнију појаву добровољног мигрирања. У потрази за бољим пребивалиштем људи са простора некадашње Југославије деценијама су одлазили у друге крајеве света, често никада се више не враћајући у свој завичај. Сеобе су, поред економске оправданости, током ратова деведесетих биле и егзистенцијално нужне. Па ипак, иако су призори порушених градова и попаљених села Балкана данас иза нас, сведоци смо новог, чини се још масовнијег, таласа сеоба народа са пословично нестабилног балканског поднебља. Услед неотклоњених друштвено-политичких проблема који су деценијама разарали наше друштво и последично растућег осећаја неизвесности и узалудности свакодневице, људима са ових простора, попут птицама-селицама, јавља се „инстинкт“ да мигрирају, док их онај мање инстинктиван, а више рационалан део психе изнова увлачи у лавиринт унутрашњег пропитивања животних циљева и одлука.“
У тексту за изложбу инсталација у теракоти под називом „Круг и Теракота“, аутори кажу:
„Ова изложба представља истраживања два аутора која се баве истим материјалом-теракотом. Различит приступ се огледа у различитом третману глине. Централни мотив за оба аутора је круг, било да се ради о слагању шапићастих форми како то чини Сања или о монументалним скулптурама које гради Игор. Круг је везан и за циклусе у природи који непрекидно трају и смењују се. Оба аутора на себи својствен начин приступају овом проблему кроз ембрионални материјал – глину.”
Сања Радусин истиче „полазиште мог рада је посматрање и истраживање природе. Сазнања до којих долазим о природи и њеним процесима, о формама и материјалима омогућавају ми да та искуства применим у свом уметничком раду.
Изложбу чине фотографије и инсталација сачињена од штапићастих елемената који су специфично распоређени у односу на галеријски простор.”
Игор Смиљанић објашњава „полазиште мог уметничког рада је вертикалност у природи попут усправних и искошених стабала у хибернацији, група стабала, жбуње итд. Проблем којим се бавим везан је за принцип усправљања и израстања вертикале из хоризонталe. Скулптуре у теракоти су сачињене од делова. Системом репетиције и уклапања варираних елемената долазим до целина, форми већег и великог формата. Називи скулптура су често стуб, сегмент, сегменти итд. Перманентна пасионираност према вертикалности, стуболикости и теракоти као примарном материјалу представља основу моје вајарске уметности.”
Игор Смиљанић
Јован Блат, Сеобе
Сања Радусин, Инсталације
