Награда „Лаза Костић” уручена Ненаду Шапоњи за песничку збирку „Психологија гравитације”

Награда „Лаза Костић” за најбољу књигу објављену између два сајма књига уручена је 21. марта, на Новосадском сајму, Ненаду Шапоњи за песничку збирку „Психологија гравитације” (Прометеј, Нови Сад).

Владимир Гвозден, председник жирија, образложио је једногласну одлуку.

„Жири за доделу Награде Лаза Костић у саставу Милица Вучковић, Горан Ибрајтер и Владимир Гвозден (председник) на седници одржаној 18.3.2024. разматрао је наслове из ужег избора и једногласно одлучио да Награду Лаза Костић додели Ненаду Шапоњи за песничку збирку Психологија гравитације у издању Прометеја из Новог Сада.
Песничку збирку Психологија гравитације или У тишини тега бачене коцке Ненада Шапоње краси кохерентна структура која се огледа како у мотивско-тематском, тако и у идејном смислу. Збирка је подељена на три циклуса (Слатка тишина, Забуна препознавања и Поверење у одело тела), а у првом плану се налази трагање песничког субјекта за дечаком у себи, којег прате питања живота у актуелном времену и простору, обележеном нелагодом и неизвеношћу. Постојање у повратку, психологија географије, забуна препознавања, степеновање тврдоће душе, могућа сигурност у свету… то су елементи Шапоњине песничке путање уоквирене метафором коцке, као случаја који
надилази све што можемо сазнати и предвидети, иако то непрестано морамо чинити. Дужи наративни наслови уводе читаоце у мале светове песама у којима се размеравају мере нашег дома, и говори о тајни по којој се хода / пажљиво / као по води. Жири је високо вредновао Шапоњину збирку због њене целовитости и јединства, као и због високог уметничког домета појединих песама унутар ње.”

Примајући награду која се већ 29. пут додељује на Новосадском сајму књига, Ненад Шапоња је рекао:

„Заиста је занимљиво у овој сајамској буци говорити о тихим стварима као што је поезија. Поезија је она тиха и права ствар наших живота. Награде су најчешће рефлектори којима се обасја књига, па тада неко види, а неко и чује за њу. У случају поезије, у наше време, једна награда можда донесе 10 или 50 правих читалаца и онда има смисла. Тај смисао се појачава ако поезија књиге почне да
говори кроз поезију њихових живота. А затим и ако њихова перцепција научи нешто из логике перцепције књиге. И ако сви заједно након читања књиге читамо свет другачијим очима. На концу, ако се књизи враћамо и ако тај повратак има смисла за нас. Јер, поезија је заиста за посебне читаоце, а ти посебни можемо бити и јесмо сви ми.
Лаза Костић је један од корифеја мога песничког искуства. Онај чија вас песничка имагинација дотиче у самом средишту и бића и душе, и који вас научи да пливате и тим језиком. Језик је, или обичан, баналан, онај којим се служимо и користимо га свакодневно, а може бити и посебан, песнички. Савремени песник, попут оног давнашњег, живи у поезији несклоном времену. Истовремено, сваком времену, сваком људском бићу треба поезија. Песник пише усред забуне и контра забуне овога света. Постоје два језика са којима се човек свакодневно дотиче – језик који
прља и језик који прочишћава. Овај други је, наравно, чиста поезија. А проблем песника, увек је у науму и вештини да дође до слике достојне да постане реч. Јер ствари нису само онаквим каквим се виде. Мој пријатељ Горан Петровић, који је такође добио ову награду пре 13 година, у првом свом роману каже: Сиромах је онај који види само оно што се види. Е, управо у томе и јесте ствар. Филозофи би за тог сиромаха рекли учено да се ради о епистемиолошкој ароганцији. Да, то јесте ароганција, диктат овог нашег видљивог света над нама, али зато ми који имамо срећу или усуд да смо у поезији и да је пишемо, ту смо негде изван тог диктата, изван те ароганције. Зато данас и овде говоримо у славу поезије и песништва.“