Нова едиција књига „НАША МЕСТА“ на енглеском језику
За прве две књиге објављене у новој едицији наше издавачке делатности определили смо се за поезију и јавности представили избор из песничког стваралаштва два истакнута песника, Каталин Ладик и Селимира Радуловића. Идеја едиције Наша места (Our places) може се изразити једном једноставном сликом: упалити светло у мраку. Објављени текстови значајних војвођанских аутора у преводу на енглески језик треба да истакну вредност ове текстуалне уметности и приближе је онима којима српски није матерњи језик.
Прва два наслова у новооснованој едицији су:
Каталин Ладик, Poems и Селимир Радуловић, The light from my father’s hut.
Обе књиге су у меком повезу, на 114 страница, а појединачна цена је 800 динара.
Планирано је да у оквиру ове едиције буду превођена и прозна дела наших књижевника.
Каталин Ладик, уметница која је добитница Медаље културе за животно дело, тј. за укупно стваралаштво/рад за 2020. годину, рођена је у мађарској породици у Новом Саду 1942. године. Одрастала је говорећи, читајући и пишући на мађарском и српском језику. Њена прва песничка дела објављена су 1962. године у књижевним часописима Hid (Мост) и Symposion. Била је члан неоавангардне књижевне групе Új Symposion (Нова симпозија) у Новом Саду. Ослањајући се на свој гласовни таленат, постала је професионална глумица мађарске радио-станице Новосадског радија, док је студирала глуму у Драмском студију. Придружила се новооснованом новосадском позоришту 1974. године, поставши члан сталног особља мађарског позоришног ансамбла Újvidéki Szinhaz (1977-1992). Глумила је у драмским улогама на локалној сцени. Током година сарађивала је с редитељима Miklős Jancoső, Győrgy Harag и Лордан Зафрановић (Ујед анђела), Peter Strickland (Berberian Sound Studio), играјући водеће и споредне улоге у позоришту и на филму. Додељена јој је прва глумачка награда на Смотри војвођанских професионалних позоришта 1978. и 1986, Прва глумачка награда Удружења драмских уметника Србије 1979. године.
Раних седамдесетих остала је дубоко уроњена у авангардну уметничку сцену Новог Сада, Београда, Загреба, Љубљане и Будимпеште. У ликовној уметности (визуелна дела, визуелна дела партитуре), у звучној поезији, у радио представама и у представама потакнут је разноликим културним пејзажом људи и традиција. Инспирисана народним традицијама Балкана и неоавангардним праксама, како домаћим, тако и међународним, Каталин Ладик их је комбиновала на различите начине изражавања кроз визуелне елементе, покрет, звук и писање. Често је истраживала тему да је и жена и уметница на радикалан, изазован и провокативан начин. Еманципаторска снага рада Каталин Ладик лежи у њеном кршењу постојећих категорија и улога. Она користи своје тело и особу као медиј своје уметности у својим перформансима, што заузима посебан положај у историји перформанс уметности.
Данас њен опус укључује писану, звучну и визуелну поезију; визуелну уметност, концептуалну уметност, фотографију; уметност перформанса; експерименталну музику, позоришне, филмске и радио представе. Њена библиографија броји 23 књиге на српском, мађарском и другим језицима.
Селимир Радуловић (Цетиње, 1953) објавио је девет песничких књига: Последњи, Дани (1986), Сан о празнини (1993), У сјенку улазим, оче (1995), О тајни ризничара свих суза (2005), Снови светог путника (2009), Под кишом суза с Патмоса (2012), О пастиру и камену са седам очију (2015), Сенка осмог еона (2016, 2018), Дванаест (2018), књиге изабраних песама: По лицу ноћи (1996, 1997), Књига очева (2004), Где Богу се надах (2006), Извештај из земље живих (2009), Светло из очеве колибе (2011) и књиге изабраних и нових песама: С виса сунчаног, страшног (1999), Као мирни и светли весник (2008), Песма с острва сирочади (2010), Дах мале молитве (2017).
У издању Српске књижевне задруге и Православне речи објављена су му Изабрана дела (I–V).
Поводом његовог песничког дела објављена су два зборника радова: Песник ноктурна (1995) и Светло из очеве колибе (2015).
Аутор је пет антологија/хрестоматија, књиге књижевно-критичких текстова Повој и чланци (1987) и књиге огледа Светло из очеве колибе (2015).
О његовом делу објављене су две књиге – Слободан Жуњић / Лако језгро песништва и Саша Радојчић / За светлом из очеве колибе.
Издавачка кућа Чигоја објавила је, у колекцији Одговори, књигу разговора Милоша Јевтића са Селимиром Радуловићем Очево лице књиге (2017).
Књиге изабраних песама објављене су му на македонском (Светлина од очевата колиба), руском (Свет иных пространств), грчком (Φως απο την καλυβα του πατερα) и немачком језику (Der Hauch des kleinen Gebets).
За свој књижевни рад добио је Новембарску повељу Новог Сада; „Искру културе“; „Печат вароши сремско-карловачке“; „Кочићево перо“; Награду Прољетног сајма у Бањалуци; Награду „Теодор Павловић“; Вукову награду; Награду „Миодраг Ђукић“; Награду „Симо Матавуљ“; Повељу Мораве; Награду „Књига године“ Друштва књижевника Војводине; Награду „Деспотица Ангелина Бранковић“; Награду „Кондир косовке девојке“; „Теслину голубицу“; Медаљу „Константина Философа“, Словенске уније из Чешке; Награду за животно дело Завода за културу Војводине; Награду „Ђура Јакшић“; Змајеву награду; Награду „Лаза Костић“; Златну медаљу за заслуге председника Републике.
Био је секретар Покрајинског фонда културе (1990–1992), директор Културног центра Новог Сада (1992–1997), председник Друштва књижевника Војводине (1997–2000), главни и одговорни уредник издавачке куће Орфеус (2001–2012), директор Стеријиног позорја (2012–2014). Сада је управник Библиотеке Матице српске.
Потпредседник је Удружења књижевника Србије, члан Управног одбора Матице српске и председник Управног одбора Српског народног позоришта.
Живи у Новом Саду.
ИЗ МЕДИЈА
