Објављена књига Дејана Петровића „Окрутности живота потребна је благост погледа (разговори: 2004–2023)“
У издању Културног центра Војводине „Милош Црњански“ изашла је из штампе књига Дејана Петровића „Окрутности живота потребна је благост погледа (разговори: 2004–2023)“.
„Уважени читалац Окрутности живота потребна је благост погледа (разговори 2004–2023) моћи ће да ужива у описима, тумачењима, допунама, присећањима, полемикама рада и дела интервјуисаних саговорника, а међу њима ће се наћи места за добитнике Оскара, освајаче Нинове награде, победнике Берлинала, ауторе култних песама које су нас формирале и филмова који су нас начинили бољим људима, неке од њих по први и једини пут у Србији, ауторима фотографија по којима ће одређени историјски период локално и глобално остати запамћен, перјаницама алтернативних књижевних жанрова или глумаца којима се (и) Тарантино дивио…“
(Уводна реч)
Из књиге Окрутности живота потребна је благост погледа (разговори 2004–2023):
Шта мислите да је важније, бити у скромном тиму који осваја трофеје или бити у донекле мањем тиму за који се игра „из љубави“? Да ли је новац једина вредност коју поштујете?
(Смех.) Рећи ћу Вам да бих волео да видим помало од свега. Данас ја себе не доживљавам као хероја Наполија, нисам чак ни близу да замислим то. Знам да сам чиним мали део Наполија, који ће остати у клупској и мојој породичној историји. Знам да је клуб успео да освоји трофеј и за тако нешто се спремао. Међутим, постоје тимови који су обавезани за спремање за веће трофеје, у пуно већем обиму. Али то су другачији тимови. Мислим да постоји више значаја у освајању трофеја против непораженог шампиона Серије А (Јувентуса), једног од најважнијих клубова у Италији, и са том победом можда ћу постати још уваженији. Али, ја не доживљавам себе као хероја, па чак и ако то јесам, то неће променити чињеницу ко сам, како играм, или колико дајем свом тиму.
(ЕДИСОН КАВАНИ: Не доживљавам себе као хероја)
Једном сте направили паралелу између режисера и дрвосече…
Јесте, то сам рекао да кад писац пише, он седне па пише, а ми филмски режисери смо у суштини у позицији да узмемо секиру, па идемо у шуму да исечемо дрва, да направимо папир, да би могло да се пише…
(СРЂАН КОЉЕВИЋ: Нежан и неумољив)
Одакле надимак Кики?
Код мене је у згради било једно педесеторо, шездесеторо деце у четири улаза, и неко је био Дебели, један је био Ушати, један је био Окана, а мене су звали Кики – не знам, нека бомбоница мала. Ја сам био најмањи ту, некако сам се тешко борио са тим јачима од себе, али сам знао да звекнем некога на кварно, шта да радим (смех). Иако су ме звали по тој бомбони, борио сам се некако за своје место у друштву.
(ЗОРАН КИКИ ЛЕСЕНДРИЋ: Случајно и заувек)
Да ли сте били изненађени када Вас је Quentin Tarantino позвао да глумите у „Ђанговој освети“, у некој врсти почасне улоге за Вас?
На неки начин да, али треба знати да је Тарантино био мој обожавалац дуги низ година. То се догодило када сам снимао филм „Говор анђела“ у Овиједу, у Шпанији, продуциран од Harveya Weinsteina. Још деведесетих. У том филму моја ћерка је била Penelope Cruz и она ми је рекла: „Franco, идем на фестивал у Сан Себастиану сутра“. Сачекао сам док се вратила и тада ми је рекла да је срела тог младог редитеља званог Тарантино, који је луд за мном и који је рекао: „Јао, Franco Nero, мораш ме довести к њему, морам да га видим“…
(FRANCO NERO: Тарантину сам био идол)
