Преминуо књижевник Стеван Тонтић

Преминуо је књижевник Стеван Тонтић (Грдановци, Сански Мост, 1946), члан и председник Скупштине Српског књижевног друштва, саопштило је ово удружење. Културни центар Војводине Милош Црњански је са дубоком тугом примио вест о његовом одласку. Његовој супрузи и осталој породици и пријатељима исказујемо најискреније саучешће.

Последњих осам година како је био наш суграђанин, Културни центар Војводине Милош Црњански организовао је неколико програма у оквиру Фокус плус пројекта. Године 2016. смо, још као Завод за културу Војводине, обележили 70 година живота и 50 година стваралаштва овог великог песника, а прошле, 2021. године, био је гост у емисији ФОКУСирајте се на културу, коју смо, због пандемије, премијерно емитовали онлајн на нашој фејзбук страници. Посебно га је радовала чињеница да ће у емисији у којој чита нове песме гостовати и млађи песник Срђан Секулић, који ће говорити о њему и читати њему најдраже песме Стевана Тонтића.

Основну школу Стеван Тонтић је завршио у Лушци Паланци, средњу у Санском Мосту и Приједору, студије филозофије са социологијом у Сарајеву. Активан је био у студентским протестима 1968. године.
Почетком 1969. године постао је главни уредник студентског листа Наши дани, да би већ трећи број био судски забрањен, а редакција распуштена. Прву збирку поезије објављује 1970, награђену савезном наградом листа Младост за најбољу прву књигу. Запошљава се у културној редакцији Телевизије Сарајево, а обавља и дужност секретара Удружења књижевника БиХ. Половином седамдесетих почиње да ради као уредник за књижевност у издавачкој кући Свјетлост, у којој касније уређује и часопис Живот. Године 1984. даје оставку на уреднички посао због неслагања с третманом неких српских писаца у великој едицији књижевности народâ БиХ. После три године враћа се у издавачку кућу са новим руководством.
Крајем осамдесетих и почетком деведесетих Тонтић иступа против срљања у грађански рат. Пише песме о ратним страхотама, објављене у збирци Сарајевски рукопис (Београд 1993, 1998) која ће бити преведена на више језика. Одбио је да служи у босанско-муслиманској армији, па је гоњен да копа ровове на првој линији фронта. Искључен је из чланства Удружења књижевника БиХ, у које се никад више није вратио. Половином јануара 1993. успева да илегално изађе из града, стигне у Београд, одакле крајем априла 1993, на позив немачких писаца и преводилаца, одлази у Берлин, где ће као избеглица без запослења остати близу девет година. Прву значајну подршку дала му је Фондација нобеловца Хајнриха Бела, у чијој је кући провео девет месеци. У Немачкој излази више превода Тонтићевих дела, наступа у многим градовима. О њему је објављен велик број афирмативних рецензија и чланака, снимљено више радио и телевизијских емисија. Године 1995. учествује на чувеном песничком фестивалу у Јерусалиму, а пет година касније на шестонедељној турнеји европских писаца по Европи, од Лисабона, преко Мадрида, Париза и Брисела, до Санкт Петербурга, Москве, Минска, Варшаве и Берлина. Проводи пет месеци као „писац града“ Рајнсберга. У берлинском недељнику Фреитаг, противно већини медија, пише о вредности дела Правда за Србију Петера Хандкеа. (Текст је уврштен у књигу Noch einmal für Jugoslawien, посвећену одбрани Хандкеа.) На Универзитету у Инзбруку држи предавања студентима славистике. Учествује на књижевним сусретима у Пољској, Аустрији, Француској, Италији, Шпанији, Русији, Србији, Македонији, Јерменији, Чешкој, Румунији, Бугарској. Превођен је на велики број језика.

Време песниковог егзила у Немачкој његова супруга проводи с мајком у избегличком статусу у Београду. После повраћаја окупираног стана у Сарајеву, из којег је с пишчевим рукописима и библиотеком нестало и све друго, брачни пар се крајем 2001. враћа у тај град, у чему ће видети неку врсту „обрнутог егзила“. Тонтић ту живи као слободни писац, да би се 2014. настанио у Новом Саду.

Тонтић пише поезију, прозу, есеје, критику и преводи с немачког језика. Саставио је неколико антологија, међу њима и веома запажену антологију Модерно српско пјесништво (1991), с обухватом српских песника 20. века из Југославије и дијаспоре. (Била је то прва антологија српске поезије у историји БиХ.) Приредио је издања већег броја писаца (П. Кочић, Б. Ћопић, Н. Шоп, Д. Максимовић, В. Попа, С. Раичковић, М. Диздар, Д. Трифуновић, Д. Колунџија и др.) Био је три године члан НИН-овог жирија критике за роман године. Члан Српског и Немачког ПЕН-центра, Удружења књижевника Србије, Српског књижевног друштва и Удружења књижевних преводилаца Србије.  Collegium Europaeum Jenense (Jena) изабрао га је за свог дописног члана, што је „признање за изванредан рад на разумевању међу народима.“

Носилац је најугледнијих награда у Србији и БиХ. У Немачкој је 2000, 2001. и 2019. добио је три значајне међународне награде за књижевност.

Поводом награде „Жичка хрисовуља” објављен је зборник Стеван Тонтић, песник (издање Народне библиотеке Стефан Првовенчани, Краљево 2019).

НАГРАДЕ

Савезна награда листа Младост за најбољу прву књигу, 1971.

Бранкова награда Матице српске за есеј Трагично у поезији Бранка Миљковића, 1971.

Наградно објављивање књиге Хулим и посвећујем са конкурса Удружених издавача (Бигз, Рад, Народна књига), 1977.

Шантићева награда града Мостара за књигу Црна је мати недјеља, 1985.

Награда издавачке куће Свјетлост за књигу Праг, 1986.

Шестоаприлска награда града Сарајева за књигу Праг, 1987.

Змајева награда Матице српске за књигу Сарајевски рукопис, 1994.

Ракићева награда за књигу Сарајевски рукопис, 1994.

Награда „Хорст Бинек“ Баварске академије лепих уметности, 2000.

Награда града Хајделберга „Књижевност у егзилу“ (Literatur im Exil), 2001.

Чешка књижевна награда с медаљом Јозефа Либослава Зиглера, 2006.

Међународна награда Сарајевских дана поезије, 2007 (међу лауреатима су Тадеуш Ружевич, Чарлс Симић, Петар Гудељ и др.)

Кочићева награда града Бање Луке, 2009.

Антићева награда града Новог Сада, 2010.

Награда „Мидхат Бегић“ ПЕН центра у БиХ и часописа Нови Израз за књигу есеја По налозима поезије, 2011.

Награда Балканског песничког фестивала у Браили, Румунија, 2013.

Награда „Душан Васиљев“ за књигу Свакодневни смак свијета, 2014.

Награда „Шушњар“ за целокупно књижевно дело, 2016 (додељује се у знак сећања на усташки покољ Срба Санског Моста о Илиндану 1941)

Награда „Милош Н. Ђурић“ Удружења књижевних преводилаца Србије за најбољи превод песничке књиге на српски језик, 2016.

Награда „Бранковог кола“ за целокупно песничко дело, 2017.

Жичка хрисовуља (награда Жичког духовног сабора) за 2018.

Награда „Кочићево перо“, 2018.

Награда „Љубомир Ненадовић“ за путописну књигу Та мјеста, 2018.

Награда „Рајнер Кунце“ (Reiner-Kunze-Preis) у Немачкој, 2019.

Дисова награда, 2021.