ПРОГРАМ „НАГЛАС”: Предавање проф. др Владиславе Гордић Петковић о Отеси Мошфег
Културни центар Војводине „Милош Црњански” и програм посвећен женској књижевности „Нагласˮ са задовољством вас позивају на предавање проф. др Владиславе Гордић Петковић (Одсек за енглески језик и књижевност, Филозофски Факултет у Новом Саду) о фасцинантној савременој списатељици Отеси Мошфег, које ће се одржати 22. маја 2024. године у 18 сати у просторијама Културног центра Војводине „Милош Црњански” (Војводе Путника 2).
Проф. др Владислава Гордић Петковић једна је од наших најзначајнијих критичарки и проучавалаца енглеске књижевности. Ауторка је бројних студија, монографија, чланака и колумни о савременој књижевности, уметности и популарној култури. Њено предавање биће посвећено роману „Моја година одмора и опуштања” (2022, Боока, прев. Александар Милајић; My Year of Rest and Relaxation, 2018, Penguin Press) Отесе Мошфег.
Након предавања професорке Гордић Петковић, посетиоци ће у другом делу програма имати прилику да, у виду читалачког клуба, поделе своје коментаре, питања и утиске о роману Отесе Мошфег са говорницом и осталим читаоцима. Видимо се!
Отеса Мошфег (Ottessa Moshfegh, 1981) америчка је прозна списатељица хрватско-иранског порекла. Обично пише о младим јунакињама и јунацима опхрваним несигурношћу, анксиозношћу, нарушеном сликом о себи, депресијом и токсичним односима са пријатељима, партнерима и породицом. Захваљујући непосредном, мрачном стилу, обојеном подједнако тамним смислом за иронију, Отеса Мошфег постала је једна од најпопуларнијих и најпризнатијих савремених ауторки како међу критиком, тако и међу публиком. Нарочито је популарна међу млађим читаоцима на друштвеним мрежама, и једна је од ауторки које уживају нарочиту пажњу на Буктоку. Отеса Мошфег је ауторка неколико романа, новела и збирки приповедака, од којих је најновији роман „ Lapvona” (2022, Penguin Press). Учествовала је и у писању сценарија за филм „ Causewayˮ (2022) режисерке Лиле Нојгебауер и са Џенифер Лоренс у главној улози. „Моја година одмора и опуштања” њен је други роман и за сада једино дело преведено на српски.
Владислава Гордић Петковић:
„Да ли постоји живот, питала би Јудита Шалго, звезда прошлог сусрета ’Наглас’, ако су његови доминантни регулаторни принципи хипнагогија или хибернација? Да ли је живот сводив на идеолошки или уметнички пројекат живљења ако његова власница одлучи да га живи само у – сну? Да ли су досада и празнина безазлен окидач за разорни преображај, или је њихово присуство први сигнал да смо се заправо обрели у пакленој сатири економске експанзије неолибералног доба?
Отеса Мошфег анонимизацијом јунакиње која користи Ich-форму жели да укаже на дубину поремећаја индивидуе у свету који глорификује комуникацију, а истовремено је саботира на сваки могући начин – првенствено тако што поништава блискост. Емоције, да парафразирамо Џона Левита, можда јесу научене у оквирима друштвеног контекста, али роман Отесе Мошфег показује како се оне баш у свету информација, комуникација, повезивања и профита могу безнадно загубити – толико да их једино дубока хибернација и поновна емотивна самоедукација могу обновити.
Кататонија коју Отеса Мошфег додељује својој нараторки која је, ако изузмемо финансијску привилегованост, заправо без правих карактерних одредница ипак има нијансе и фазе: од немоћи усмерења и усредсређења па до одлуке да се нездрава изолација претвори у конструктивну; од страха пред замрачењима у памћењу до прихватања сна и пасивности као неминовних етапа развоја и обнављања; од изолације до колебљивог прихватања интеракције са другим људима. Главна јунакиња нема име зато што нема моћ над собом и светом: тачније, она ту моћ стиче етапно, учећи да дезоријентисаност употреби као почетак трагања за смислом.
’Моја година одмора и опуштања’ може да се чита као дневник ослобађања из гротла самоће и страха: овај роман фокусира се на свесно и сабласно урањање у изолацију као једини лек, да би се потом самозадата терапија претворила у уметнички пројекат. Репрограмирање, радикална пасивност, флегматично самоуништење, поигравање концептом расутог времена и дезоријентисане телесности, стратегије какве Отеса Мошфег свесно огољује до банализације, као да порекло дугују роману Малколма Лаурија ’Под вулканом’ или ’Голом ручку’ Вилијама Бароуза: али овај роман слојевите комуникативности и комуникативне слојевитости истовремено је више и мање од тога. Јер, оно што јунакиња зове ’сублиминална побуна’ рађа се у систему дигиталних технологија и постхуманистичких начела, у свету апотеозе технологије који је и саму комуникацију на којој почива обесмислио до апсурда, па је протагонисткињино стање кататоније истовремено одраз дубоко потиснутих личних траума и неосвешћене социјалне фрустрације. Живот, дакле, постоји: не само као сан!”
