Промоција „ENCYCLOPEDIA DOSITHEANA” – прве персоналне енциклопедиjе у нашој култури.
Културни центар Војводине „Милош Црњански” организује прву промоцију књиге „ENCYCLOPEDIA DOSITHEANA” у Београду, у Народној библиотеци Србије, 8. јуна, са почетком у 12 часова.
Учесници програма су: књижевници мр Ненад Шапоња и др Владимир Пиштало, а о издању ће говорити проф. др Никола Грдинић, уредник и Жаклина Дувњак Радић, члан Редакционог одбора.
О ЕНЦИКЛОПЕДИЈИ
Енциклопедија о Доситеју Обрадовићу је прва персонална енциклопедиjа у нашој култури. Идеја о енциклопедији је изникла из културне манифестације „Доситејеви дани”, те је ова књига рађена дуги низ година и представља проширено издање које обједињује пет раније објављених мањих свезака енциклопедије. Уредник издања је проф. др Никола Грдинић, а редакциони одбор чине др Нада Савковић, др Сања Париповић Крчмар и др Жаклина Дувњак Радић. Они су аутори највећег броја одредница о Доситејевом животу и раду, као и о кључним појмовима просветитељства. У писању одредница учествовали су и други сарадници, проучаваоци историје српске књижевности: др Мирјана Брковић, др Радмила Гикић Петровић, др Радослав Ераковић, др Душан Иванић, др Жолт Лазар, др Војислав Јелић, др Ева Ковалек, мр Љиљана Чубрић, Душан Хајдук Вељковић, Милан Степановић, Лазар Ћурчић, Милорад С. Курајица и Радован Мићић.
Одреднице у енциклопедији не дају само основне чињенице, већ и њихово тумачење. У том смислу, нису само сажети приказ досадашњег знања о Доситеју, као што је случај са класичним енциклопедијама, већ у многим чланцима те одреднице представљају мале студије. Одреднице нису сложене азбучним редом, већ по тематским целинама. Прва целина је „Просвећеност”, која контекстуализује, не само Доситеја у оквиру српског просветитељства већ и српско просветитељство у оквиру европског. Друга тематска целина је најзначајнија и најобимнија – „Дело” и она обрађује све што је Доситеј писао, укључујући и преписку. Следи тематска целина „Места” у којој се описују Доситејева путовања, односно места у којима је Доситеј боравио; затим „Људи”, тематска целина у којој су обрађене све релације Доситејеве са значајним савременицима и на крају „Појмови”, целина која додатно подробно објашњава главне теоријске појмове.
Доситеј Обрадовић (црквено име Доситеј) је најистакнутија фигура просветитељства, покрета од којег почиње модерно доба европске историје и које у различитим облицима траје и данас. Оснивач је и професор Велике школе у Србији након Првог српског устанка, из које је израстао Београдски универзитет. На крају живота постао је и први попечитељ просвете у Правитељствујушчем совјету, тј. први министар просвете.
Доситеј је рођен у Чакову, румунском делу Баната, око 1739, а умро је у Београду 28. марта 1811. године. Као млад хтео је да постане калуђер па се замонашио у фрушкогорском манастиру Хопово, али брзо је код њега превагнула жеља за знањем па је побегао из манастира с намером да оде да се школује у Русију. Путујући по целој Европи, наредних 50 година учио је стране језике и подучавао децу, научио је латински, италијански, грчки, немачки, руски и енглески, читао савремене писце и мислиоце и усвајао идеје европског просветитељства и рационализма. Као учитељ и васпитач обишао је скоро цео Балкан и Малу Азију, био у Италији, Аустрији, Русији, Немачкој, Француској, Енглеској. Мантију је скинуо тек у Халеу, када је уписао семестар филозофије. Филозофске студије је наставио у Лајпцигу, где је почео и сам да пише. Године 1783. штампао је своје прво дело, аутобиографију „Живот и прикљученија”. Пре тога је писао само у рукопису преводе или прераде популарних практично-моралних списа новогрчких и италијанских, као што су „Буквица“ (превод из Јована Златоуста намењен Јелени, кћерки поп-Аврама из Книнског поља у Далмацији) и Христоитија (превод једног новогрчког дела из XVIII века). У „Животу и приљученијама” је испричао свој живот од рођења до тридесет и девете године и своју биографију пропратио рефлексијама о потреби школа и науке и о духовној заосталости калуђера, које оштро напада. После тога штампао је „Совјете здравога разума”, изабране мисли и савете учених људи преведене с разних језика. То су морални и полемични огледи, пуни просветитељских мисли. Објављује „Басне” (преводи Езопа, Федра, Лафонтена и Лесинга с његовим оригиналним „наравоученијама” и моралним коментарима), као и „Собраније“, збирку огледа из морала и практичне филозофије: о патриотизму, о љубави к наукама, о лажи, о читању, о умерености итд. Објавио је и „Етику“, превод дела италијанског писца Соавија и „Слово поучително“, превод дела немачког протестантског мислиоца Цоликофера. Писао је и поезију, а најпознатија и најзначајнија његова песма је „Востани Сербие”. Последње Доситејево дело „Мезимац” објавио је његов следбеник Павле Соларић након његове смрти.
Преводећи и пишући дела, углавном програмског типа, Доситеј се залагао за просвећивање народа, идеје моралне филозофије и здрав разум. У свом првом штампаном тексту, програмском манифесту „Писмо Харалампију”, који је штампао у Лајпцигу као позив за претплату на „Совјете здравог разума”, изложио је своју основну идеју да намерава штампати књигу на народном језику који може разумети и прост народ и тако отвара простор за стварање књижевности на чистом народном језику. Његово знање је било обимно и разнолико: прошао је кроз духовни утицај верске мистике, руске догматичке књижевности, грчких црквених реформатора, немачког протестантизма и француског и енглеског рационализма. Доситеј је пропагирао идеју о верској трпељивости и равноправности, коју је примио од филозофа 18. века, а преводио је и у својим текстовима користио мисли античких филозофа, од Платона и Аристотела, до Лабријера, Молијера, Лесинга и Волтера. Као убеђени присталица рационалистичке филозофије, Доситеј верује у свемоћ разума и науку истиче изнад свега, а као практичан мислилац и народни учитељ, сматра да су наука и књижевност средство да се код човека развије „човекољубље и добра нарав”. Кад говори о нужном васпитању младежи, не мисли само на васпитање мушке деце већ и женске. Као присталица европске рационалистичке филозофије, Доситеј је бранио верске реформе Јосифа II и био следбеник западне савремене филозофије, а уједно и тумач тежњи и жеља грађанског и световног српског друштва.
„Оно што је из просветитељства преживело досадашње време, и што треба да преживи, јесте бављење садашњошћу, актуелностима времена у коме су живели и на које су желели деловати у циљу бољитка. То јесте филозофски покрет, али њихове теме нису биле вечна питања сазнања или постојања, шта нешто јесте, већ стварност у којој су постојали и како на њу деловати да постане боља и хуманија.” (из предговора уредника Николе Грдинића).
Емисија „ФОКУСирајте се на културу” Културног центра Војводине „Милош Црњански”, емитоване 5. марта 2021. године у време припреме завршног дела пројекта објављивања прве персоналне енцикопедије у Србији, посвећене Доситеју Обрадовићу.
ИЗ МЕДИЈА:
