Циклус радова уметнице Марије Јевтић

У оквиру пројекта Креативни простор у покрету, Културног центра Војводине
Милош Црњански, у јуну 2018. и 2019. године  представљен je циклус радова уметнице Марије Јевтић из Новог Сада, под називом Оностраност идентитета тела у слици и Пренос.

 

За изложбу Оностраност идентитета тела у слици, Ксенија Плеђаш каже: ᾽Оностраност идентитета тела у слици᾽ назив је истраживачког рада сликарке Марије Јевтић, који је реализован у оквиру мастер студија на Академији уметности у Новом Саду. Решена да слици приступа искрено и да се уметности преда без резерве, овом серијом упустила се у борбу са својим највећим страхом – страхом од смрти, што за њу, пре свега, значи страх од пролазности. Мада је у питању лична, индивидуална борба, она је у исто време и нешто што прави директан и слободан простор комуникације са посматрачем, јер поменути страх тешко да заобилази иједног човека.
Онострано за Марију означава рационално недокучив метафизички простор у који прелазимо након биолошке смрти. Оно што је за сликарку од нарочите важности у опису и бољем разумевању оностраног јесте уверење да се тај ᾽простор᾽ преплиће са стварношћу коју ми познајемо, ограничену временским и просторним димензијама. До оваквог схватања сликарка је дошла у току самог стварања дела, откривајући да је процес креирања један од могућих залазака у димензију оностраног. Одатле сазнаје да је то простор бесконачности, односно вечности, испуњен невидљивим, али осетним силама. На тај начин, мада упрегнута стваралачким процесом, кроз исти, залазећи у димензију оностраног, бива растерећена бремена пролазности.
У намери да пронађе фокус који може да јој буде полазна тачка за што исцрпнију анализу оностраног, бира тело, односно фигуру, као главни мотив. Правећи с једне стране слике, на којима боја заузима значајно место у речитости самих дела, у исто време, произвела је и серију цртежа са истом темом. Мада је и у серији слика линија примарно изражајно средство, у цртежима је оваква предност линије, као основног ликовног елемента изражавања, била за сликарку још изазовнија.
Помоћу линије она производи облике и површине који се преплићу, распростирући се испред, иза, у центру композиције или на њеним крајевима, док су ликовне површине решене у валерима и хитрим експресивним линијама. У зависности од тога како су фигуре позициониране, одређује се и њихова улога на композицији. Ипак, линија има и симболичну улогу, осим тога што је главни носилац ликовног дејства. Она представља међе којима уоквирујемо, али и ограничавамо свој идејни свет. У том смислу, са нарочитом пажњом изводи облике који се на цртежима преклапају и који, уосталом, чине композицију. Током стварања, сликарка се у знатној мери инспирисала и византијском уметношћу, те одатле црпи и извесна ликовна решења, попут употребе инверзивне, односно обрнуте перспективе.
Сликарка користи шлаг метал – као симбол светлости у својим сликама. Опрезно корачајући на граници између фигуративне и апстрактне уметности, сликарка Марија Јевтић позива нас на усмерен и пажљивији поглед, како бисмо открили изразиту вишеслојност њених слика. Њихова експресивност и непосредност у великој мери омогућавају нам лако успостављање дијалога са делима, отварајући и могућност за унутрашње преиспитивање тема које ове слике третирају.

 

 

Друга изложба по реду, која је одржана у јуну 2019, под називом Пренос, бави се преносом идентитета и морфолошких карактеристика уметничких дела на тактилне 3D моделе за слепе и слабовиде.

 

Марија Јевтић Дајић за своју изложбу Пренос каже: Моја идеја у овом раду је да 3D модели, који ће бити изложени у галеријама, постављени на постаментима или окачени на зиду, на што бољи начин буду конзумирани од стране посматрача (слабовидих људи/слепих). Свака особа која уђе у галерију где ће бити поставка има потпуну могућност да приђе 3D објекту и додирне сваки од облика, а помоћу слушалица да чује припремљен аудио садржај.

Сваки од облика који слепа или слабовида особа дотакне, омогући ће да се има потпуна слика о њему: у односу сам на себе и у односу на друге облике око њега, тако да ће посетилац на крају целу слику моћи да препозна, да схвати о каквој слици се ради, о правцу, рукопису уметника, па на крају и целу изложбу. Експериментални део је замишљен тако да уметници из различитих уметничких дисциплина (сликарства, вајарства, нових ликовних медија, музике, глуме, фотографије…) поставе неколико већ осмишљених питања слепим и слабовидим и да на тај начин цела изложба добије још једну димензију.

Реинтерпретација класичне уметности у дигиталну уметност је узет као основни оквир унутар којег сам се кретала помоћу два појма: класично и дигитално. Оба појма представљају различите епохе, у којем појам класичне уметности подразумева далеко дужи временски период, те га је теже користити, а да се не определим за један краћи временски период у којем се визуелни знак наметнуо као доминантан у односу на неке друге иконографије ширег класичног наслеђа. Стара терминологија је постала неупотребљива па се логички може закључити и да се наслеђе старе визуелности може теже користити. Моје истраживање заснива се на класичној лепоти која не показује човека онаквим какав он јесте, већ га приказује као неки посебни идеал који се усклађује са оним што је споља и оним што је унутра. При томе, посебно ме занима естетика класичне уметности и могућност њеног трансвера у дигитално. Овде се може боље користити појам апропријације, односно како се естетика класичног користи у епохи дигиталног. Апропорцију дефинишемо као инструмент преноса елемената из једног у други систем значења или уметнички дискурс, односно као акт стварања који стратегијски посеже за постојећим, уметничким или не уметничким творевинама, као грађом за конституцију нове уметничке творевине. Апропорција је стваралачка процедура која подразумева хетерогени скуп језика, жанра, техника, медија, али и културолошке захтеве у креацији нових уметничких дела. Појам апропријација је нов у уметничком вокабулару, уведен је кроз постмодернизам, оног тренутка када су се већ почеле градити дигиталне платформе, мреже и експанзија интернета. Наше тело и тело уметности почело се насељавати унутар нових платформи. Привидна сличност појма апропријација и интерпретација у овом тексту је намерна, зато што се текст гради на поравнавању две историјске епохе, једне која се заснива на Пигменту и друге која се дефинише као Пиксел. Оба појма у историјској перспективи индексирају разнородне истанце и њихових испољавања у модерној уметности и култури посматрања слика. Поновно читање слика из далеке прошлости помоћу дигиталне технологије је поновно читање уметности, доноси нове увиде у комплексност класичне уметности која се развијала и уз тадашња научна достигнућа кроз открића оптике, хемије, филозофије уметности-естетике и других достигнућа тог доба. Идеја поравнања Пиксела и Пигмента, односно проналазак ланеног уља, које је омогућило тријумф сликарске естетике и Амиге, која је машина која је понудила Пигмент, показује сложене процесе апропријације, реинтерпретације, политику коришћења естетског материјала старе уметности у данашњем пост-конзумеристичком добу, где је уметност еманципована кроз екранске слике.

 

 

О Марији Јевтић

 

Марија Јевтић ради као сарадник у настави на одсеку за графички дизајн, Школа високих струковних студија, Нови Сад. Докторске студије је завршила на Природно математичком факултету, Љубљана – смер Графички дизајн, под менторством Хелене Габријелчич Томц, а основне студије је завршила 2013. године на Академији ликовне уметности, сликарство – Нови Сад, у класи проф. Душана Тодоровића.

Члан је Удружења грађана за одрживи развој, креативну индустрију, развој информационе комуникационе технологије и интернет медија Modern ITC World Нови Сад, као и Удружења ликовних уметника Србије и Удружења ликовних уметника Војводине. Између осталог, радила је и као сарадник у настави са особама ометеним у развоју у основној школи Јован Поповић, Нови Сад и као сарадник у дечјем програму, Галерија Матице српске.

Излагала на великом броју самосталних и групних изложби у земљи и иностранству, добитница је неколико награда и признања.