Objavljen novi, 25. broj časopisa „Interkulturalnostˮ
Objavljen je novi, 25. broj časopisa za podsticanje i afirmaciju interkulturalne komunikacije „Interkulturalnostˮ koji Kulturni centar Vojvodine „Miloš Crnjanskiˮ objavljuje dva puta godišnje.
U nastavku je sadržaj novog broja i uvodnik glavne urednice Aleksandre Đurić Bosnić.
Uvodnik
Aleksandra Đuric Bosnić, DRUGOST – TOLERANCIJA ILI BLISKOST
Interkulturalna istraživanja
Peter Michalovič, UMETNIČKI KANONI I PROBLEMI S DRUGOŠĆU
Mihal Babjak, DRUGOST U UMETNOSTI KAO VREDNOST
Đerđ Serbhorvat, PRONAĐENI RAT
Dragana V. Todoreskov, FILMSKO I DRAMSKO STVARAKAŠTVO MARTINA MAKDONE – IRSKI IDENTITET I ODNOS PREMA DRUGOM
Николa Грдинић, ТЕОРИЈА ДИЈАЛОГА МИХАИЛА БАХТИНА, И ПРОБЛЕМ ДРУГОГ
Александра Гргов, РОДНО ЧИТАЊЕ „БАГАВАД ГИТЕ КАКВА ЈЕСТЕ”, АУТОРА БАКТИВЕДАНТЕ СВАМИЈА ПРАБУПАДЕ
Viđenja
Aleksandar Genis, OMOTI BOMBONA
Julijana Baštić, NA PUTU KA IMAGINARNOJ BUDUĆNOSTI
Marija Nenadić, AKROBATA NA ŽICI RAZUMA
Susan Bordo, TIJELO I REPRODUKCIJA ŽENSTVENOSTI .REKONSTRUKCIJA FEMINISTIČKOG DISKURZA O TIJELU
Dijalozi
NAŠE JE BOŽANSKO PRAVO SANJATI, Sa Damirom Zlatar Frejom razgovarala Aleksandra Đuric Bosnić
Koordinate
Ljiljana Bulajić, ČEKAJUĆI OZDRAVLJENJE
Dušan Medin, VALORIZACIJA KULTURNE BAŠTINE KROZ KREATIVNE INDUSTRIJE
Uvodnik
DRUGOST – TOLERANCIJA ILI BLISKOST
Tolerancija ili trpeljivost reč je koja je poslednjih dvadeset godina postala nezaobilazni deo naših stručnih ili ličnih vokabulara svaki put kada govorimo o drugom i drugačijem doživljenom kao stranom. Čini se da između teorijskih uvida i praktične emanacije saživota različitih po bilo kojoj osnovi, međutim, ipak jeste jedna druga reč. Reč koja nam najviše nedostaje danas – a u tome se, nažalost, ponavljaju i tragična iskustva koja je sa sobom nosio dvadeseti vek – jeste bliskost. Upravo zbog toga što sa sobom nosi potencijal nesumnjivosti, jasnoće i što spada u red onih reči i suštinâ koje se nalaze u spektru suprotnom od netrpeljivosti i mržnje.
Na pitanje kako bi se mogao definisati multikulturalizam danas, britanski pisac pakistanskog porekla Hanif Kurejši je u intervjuu 2015. godine odgovorio da danas zapravo nemamo multikulturalizam, da je to koncept koji je evocirao sistem alternativa i mogućnosti i da više apsolutno nemamo „pluralitet političkih ideja, odnosno, ono što je multikulturalizam u prošlosti nudio – sistem alternativa”. U svetu koji je, kako vidi Kurejši, postao mnogo fašističkiji, a ovu tvrdnju ilustruje rastom fašističkih partija u Francuskoj, Mađarskoj i Nemačkoj, jedino je umetnošću moguće demistifikovati mehanizme razaranja vrednosnih sistema i kreirati novu stvarnost. Pisanje nam, sugeriše Kurejši, „služi upravo da bismo istražili na koji način čitav taj proces funkcioniše, na koji način svet i ljudi, deprimirani tim fašističkim pokretima funkcionišu. Pisanje i umetnost lociraju stvarnost i realnost koja nas okružuje, ali, na isti način, pokazuju koliko smo bespomoćni u odnosu na moć i autoritete. Pisanje nam i služi kako bismo istražili granice, prešli ih i stvorili novu realnost.”
Ono čemu nas je naučio dvadeseti vek jeste da centrima moći koji šansu za sopstveno održanje vide u beskrajnom kreiranju konflikata, uporno nas deleći na identične ili nepomirljivo različite, odgovara da iz naših vokabulara i iz naših stvarnosti izbrišu mogućnost postojanja civilizacijske bliskosti. Naučeni da tolerišemo i trpimo drugosti i sami smo taoci ovog ciljanog brisanja, skloni da potcenimo i devalviramo strategije razvijanja bliskosti… Baš kao da je reč o prevaziđenoj ili utopijskoj, a svakako neostvarivoj paradigmi.
U književnosti, koja nikada nije samo kreiranje estetskog već i etičkog poretka, ona će, ipak, i u dvadeset prvom veku naći svoje mesto. U pokušajima malobrojnih da kreiraju bolju verziju stvarnosti.