Промоција књижевног стваралаштва Горана Петровића, у оквиру програма „Уметник у фокусуˮ

У Културном центру Војводине „Милош Црњанскиˮ, у четвртак, 17 новембра, са почетком у 18 часова, биће промовисано књижевно стваралаштво аутора Горана Петровића, а у оквиру програма „Уметник у фокусуˮ.

Акценат ће бити на представљању његова два најновија романа „Иконостасˮ и „Папирˮ, објављена 2022. године у издању Лагуне прошлог месеца, непосредно пред 65. Београдски сајам књига.

Уреднице програма: др Валентина Чизмар и Бранка Марковић

У роману „Папирˮ Петровић исписује брилијантну причу о граду Амалфи, из италијанске луке, град познат по производњи најфинијег папира (од изношене одреће), са посебним воденим знаковима, а због кога су се и у прошлости водили ратови, али и љубавни походи. Папиру су приписана метафизичка својства, јер се чланови цеха воде посебним нормама и критеријумима, јер је папир намењен само за повлашћене и за посебне намене. Не само материјална, већ и метафизичка и магијска вредност која му је дата, указују на енормну моћ папира, јер слова чак и нестају са папира ако човек пише нешто безвредно, као што се и свака превара „исписана на папируˮ плаћа. Чувена напуљаска краљица Ђована 2, позната „по надимку онеспокојавајућем за јачи полˮ као Ђована Незасита, Ђована од стотину љубавника, креће у поход, са писцима, послугом, личном стражом  и војском да купи папир на коме ће потом најбољи писци уобичити њена осећања према Пандолфу, како би задобила његову љубав.

                    

Радња романа „Иконостасˮ смештен је у Србију с почетка петнаестог века, за време владавине деспота Стефана Лазаревића. Његов тек саграђени престони двор у Београду треба опремити префињеним балдахинима из Дубровника, дебелим перинама из Пеште, неугасивим кандилима из Солуна, светозарним иконама са Свете Горе. Све те одабране ствари доносиће носачи пешке, натоварене на мазгама или превожене лађама, једино иконописани свеци, њих стотину, одлучују да крену пут српске престонице сами, без ичије помоћи. А пресретаће их и Турци, и разбојници, и морске немани, и временске непогоде, дочекиваће их и клањаће им се верници.

Горан Петровић спада у ред писаца који су деведесетих година прошлог века одбранили право књижевности да буде маштовита, а да у исти мах на сугестиван начин говори о многим егзистенцијалним питањима, како из историје, тако и из савремености. „Машта је, наравно, чисти ерос језика, језик у свом  размахнутом, непрагматичном виду, па су књиге Горана Петровића заправо прави језички мајдани, празници речи, а похвала његовим књигама у ствари је похвала језикуˮ, како је запазио критичар Михајло Пантић.

О писцу

Горан Петровић (1961, Краљево) српски књижевник и академик, један је од најзначајнијих савремених прозаиста млађе генерације, редовни члан Српске академије наука и уметности.

Како истиче критичар Павковић, стваралаштво Горана Петровића настало „на основи укупне активности тзв. ̕младе српске прозе̕ и њене делатности на страницама ̕Књижевне речи̕ и ̕Поља̕, превасходно, и његов је највиши врх. Док је делатност Албахарија, Басаре, Петковића, Великића, Арсићке, Пиштала, Митровића, Дамјанова, Пантића, Писарева, Петриновића, и моја, као најистакнутијих представника ̕младе српске прозе̕, своје почетке везала за девету  деценију протеклог века, Петровић је кренуо с њеног краја, као припадник следеће генерације, одбацујући јалови екстремни формализам, али се и не враћајући, по у српској књижевности присутном и познатом, опозитном принципу на (прљаво) реалистичке обрасце писаља стварносне прозе. Постајући са свим разлозима најцењенији и најпопуларнији аутор генерације деведесетих, он је на време препознат од критичара протекле скупине (Пантић, Јерков, Павковић…) као врхунски настављач стремљења младе српске прозе.ˮ (Васа Павковић, „После петнаест година: о Горану Петровићу,  прозном писцуˮ, у: Савремена српска проза, Зборник 17, Књижевни портрет Горана Петровића, Трстеник, 2005, стр. 17).

Објавио је: књигу кратке прозе „Савети за лакши животˮ (1989), роман „Атлас описан небомˮ (1993), збирку приповедака „Острво и околне причеˮ (1996), роман „Опсада цркве Светог Спасаˮ (1997), роман „Ситничарница ̕Код срећне руке̕ˮ (2000), збирку приповедака „Ближњиˮ (2002), књигу изабране кратке прозе „Све што знам о временуˮ (2003), драмски текст „Скелаˮ (2004), збирку приповедака „Разликеˮ (2006), књигу записа „Претраживачˮ (2007), новелу „Испод таванице која се љуспаˮ (2010) и драмски текст „Матицаˮ (2011).

ПОЗОРИШНА, ФИЛМСКА И РАДИО АДАПТАЦИЈА. Двадесетак његових прича је заступљено у антологијама српске приче у земљи и иностранству. Нека од Петровићевих дела су адаптирана за позориште, телевизију и радио: „Опсада цркве Светог Спасаˮ (драматизација и режија Кокан Младеновић), Народно позориште Сомбор, 2002; „Скелаˮ (по сопственом тексту, продукција Народно позориште у Београду, режија Кокан Младеновић), Орашац, 2004; радио-драма „Богородица и друга виђењаˮ (драматизација Сања Милић, режија Нађа Јањетовић), Драмски програм Радио Београда, 2007; телевизијски филм „Ближњиˮ (по сопственом сценарију, режија Мишко Милојевић), Драмски програм РТС-а, 2008; радио-драма „Изнад пет трошних саксијаˮ (драматизација и режија Страхиња Млађеновић), Драмски програм Радија Нови Сад, 2011; „Матицаˮ (по сопственом драмском тексту, режија Рахим Бурхан), Атеље 212, 2011.

ПРЕВОДИ:

Петровићеви романи и приче објављени су у преко сто издања, од чега педесет у преводу на француски, руски, шпански, немачки, италијански, бугарски, словеначки, пољски, украјински, македонски, енглески, мађарски, чешки, словачки, грчки, холандски и персијски језик.

НАГРАДЕ И ПРИЗНАЊА:

Горан Петровић је добитник више књижевних признања, међу којима су књижевна стипендија Фонда Борислава Пекића; Просветина награда; Награда „Меша Селимовићˮ; Рачанска повеља; НИН-ова награда за роман године (2000); Виталова награда; Октобарска награда града Краљева; награда Народне библиотеке Србије за најчитанију књигу године; Награде „Борисав Станковићˮ; „Светозар Ћоровићˮ; „Лаза Костићˮ; награда за драмски текст „Кочићева књигаˮ; „Златни крст кнеза Лазараˮ; „Вељкова голубицаˮ за целокупно приповедачко дело; Награда „Иво Андрићˮ за целокупно књижевно стваралаштво; „Станислав Лемˮ; „Григорије Божовићˮ; „Златна књига Матице српскеˮ…

Члан је Српског књижевног друштва и Српског ПЕН центра. За редовног члана Српске академије наука и уметности израбран је 8. новембра 2018. године.

ИЗ МЕДИЈА:

РТВ Арт-ерија (17. 11. 2022. године)