Нова књига: Сава Степанов „Милан Коњовић на раскршћима српске уметности”

У издању Културног центра Војводионе „Милош Црњански” управо је изашла књига недавно преминулог теоретичара уметности и ликовног критичара Саве Степанова о једном од најзначајнијих војвођанских сликара Милану Коњовићу. Ова монографска студија састоји се од низа текстова Саве Степанова о сликарству Милана Коњовића и различитим животним и уметничким фазама, као и текстови о другим уметницима и њиховим уметничким делима инспирисаним управо Коњовићем. На пример, у овој студији налази се ауторов текст о изузетној књизи Ирме Ланг „Коњовић изблиза”, као и о изложби Данила Вуксановића чија је централна тема била „Мит о Коњовићу”.

О књизи

„Милан Коњовић на раскршћима српске уметностиˮ

Сликарство Милана Коњовића, захваљујући уметниковом дугом веку, наткриљује скоро пуних осамдесет година српске и југословенске уметности, распростирући се кроз девет деценија двадесетог века. Своју стваралачку авантуру овај уметник је започео веома рано, а први младалачки радови остварени су већ 1913. године (Шума, Поток у шуми) док су последња Коњовићева остварења датирана 1993, у години када је, током новембра, преминуо.

У српској историји уметности Коњовић има изузетно значајно место. Једна комплетнија ретроспективна изложба његових сликарских остварења подразумевала би регистровање бројних концепцијских опредељења којима се овај уметник бавио током континуираног и логичног развоја својих сликарских идеја и остварења. Коњовић је, засигурно, један од најзначајнијих представника експресионистичког сликарства у нас. Карактер његовог израза се, можда, најпрецизније може одредити Протићевом тезом о експресионистима којом констатује да су они „успели да остваре садржинске поруке, а да при томе не повреде пиктуралну засебност и несводљивост, успевајући да ускладе мисију са суштином слике“.

Питање Коњовићеве модерности је веома комплексно. Он никада није припадао оном концепцијском окружју у којем се – на радикалан начин – бринуло о онтолошким питањима слике, нити се хотимично, програмски и концепцијски бавио аналитичким преиспитивањима сликарства. Ипак, мало је уметника у нашој уметности који су попут њега допринели дигнитету и аутентичности слике-бића или аутономији сликарства ослоњеног на примарне значајке и вредности ликовних елемената. У његовом опусу то је било питање дигнитета властите мисије: Коњовић је спонтано, али свесно градио слику, увек са изузетним поштовањем њене пиктурално-медијске засебности, њеног модернистичког смисла, њеног уметничког достојанства.

Изложба Коњовић на раскршћима српске уметности настоји да укаже, одреди и сагледа оне феномене и карактеристичне периоде у Коњовићевом опусу који су га афирмисали као личност која је пресудно утицала на правце развоја српске уметности. Синдром „реке понорницеˮ је карактеристичан за Коњовићев сликарски континуитет, јер се током вишедеценијске стваралачке активности, његова уметност у неколико наврата јављала као сугестивни весник нових тенденција и нових схватања слике, као релевантни чинилац актуелних настојања. Оно што је, такође, спецификум Коњовићевог стваралаштва јесте чињеница да је те повремене искораке ка авангардистичким тенденцијама остваривао из позиције сликарства једноставне грађанске конституције, психологије и филозофије; из сликарства које је перманентно заснивано на „великим темамаˮ, сликарства попут пејзажа, мртве природе, акта, портрета, ентеријера и жанр-сцена.

У фокусу ове изложбене поставке су Коњовићеви „искорациˮ на актуелну уметничку сцену начињени током раних двадесетих година двадесетог века (кубизам), затим тридесетих (експресионизам боје и геста), као и почетком педесетих година (против соцреализма и ка апстракцији). Посебно је интересантна епизода његовог сликарског понашања током осамдесетих година двадесетог века. То је време актуелности постмодернистичког сликарства. У специфични постмодернистички концепт „сликарства осамдесетихˮ Милан Коњовић се укључује у тренутку својих биолошких осамдесетих година. У тим моментима он је својој тадашњој сликарској акцији пронашао снажне поводе у фундусима историје уметности. Циклусом „византијскихˮ реминисценција он је чак доспео до иницијативне улоге у формирању нових токова. Повременим искакањима из властитих пиктуралних токова, Коњовић никада није претендовао да буде трајни и суверени заступник тих својих иницијатива, већ се, поштујући властити стваралачки континуитет, брзо враћао устаљеним поступцима и особеностима свог препознатљивог гестуалног експресионистичког концепта.

Сава Степанов

О аутору

Сава Степанов (1951–2024), био је ликовни критичар и теоретичар уметности из Новог Сада.

Од касних седамдесетих година 20. века до данас, објавио је велики број текстова којима је настојао да прати главне уметничке токове и актере на нашој уметничкој сцени. Радио је у Галерији Матице српске, као уредник у Фото галерији (1979–1993), био је директор Центра за визуелну културу „Златно око” (1993–2010), те руководилац Галерије „Мост” у Заводу за културу Војводине (2011–2014). У периоду од 1977. до 1981. године био је уредник Ликовног салона Трибине младих у Новом Саду.

Галерија Матице српске је пре пет година примила од њега јединствен дар ‒ Поклон-збирку ликовног критичара и колекционара Саве Степанова. Поклон-збирка Саве Степанова не доноси дела једног аутора, што је уобичајена пракса, већ се састоји од низа различитих аутора и уметничких дела и даје преглед развоја постмодерне и савремене уметничке мисли на српском уметничком простору.

За свој дугогодишњи рад у области ликовног стваралаштва награђен је бројним признањима, између осталих, и наградом „Лазар Трифуновић”.

У оквиру Издавачке делатности Културног центра Војводине „Милош Црњански” до сада су објављене  две његове студије: „О цртежу и цртачима” 2013. године и „Уметност без границе” 2014. године.