Објављен је 66. број „Нове мисли”
У издању Културног центра Војводине „Милош Црњански”, објављен је 66. број часописа за савремену културу Војводине „Нова мисао”.
Уметност ослобађа
Када је крајем прошле године, на додели награда Културног центра Војводине „Милош Црњански”, Душан Тодоровић, академски сликар и дугогодишњи професор и декан Академије уметности у Новом Саду, примао Медаљу културе за животно дело, рекао је да моћ промена лежи у човеку и проширењу свести о космичком складу, позивајући се на моћ уметности и уметника у мисаоној, духовној и емоционалној потрази за смислом, истином и правдом. Његови радови у овом броју „Нове мисли”, почевши од корица до слика уз поједине текстове, тематизују борбу светлoсти и мрака и показују да он „искрено верује у моћ уметности иако је никад не идеализује, јер је једина способна да изазове истинску револуцију која је у стању да промени свет” (Миле Игњатовић).
И Драгана Младеновић, песникиња чија је збирка поезије Роботка овенчана Наградом „Милица Стојадиновић Српкиња”, апострофира храброст аутентичног и искреног бивствовања како у уметности, тако и у свакодневном животу, притиснутом очекивањима друштва, наметнутим границама, страхом. Или ауторитарним системом као у причи „Тамница од дрвећа”, латиноамеричког писца Родрига Рејa Росе, чији је одломак у преводу Ксеније Билбије пред вама у овом броју „Нове мисли”. Прича (из истоимене збирке прича „Cárcel de árboles”) говори о експерименту неуропсихијатра који над затвореницима врши хируршку интервенцију после које могу само да изговарају један слог. И нису у стању да мисле. Али сви заједно, кад су истренирани, могу да испевају читаву песму. Кад један од затвореника случајно нађе папир и оловку, схватиће да кад пише може да мисли…
О кризи система вредности говори и роман „Крунисање” чилеанског писца Хосеа Доноса, једног од најважнијих представника и хроничара хиспаноамеричког књижевног бума шездесетих и седамдесетих година двадесетог века. Одломак из овог романа у преводу Бранка Анђића уводи нас у једну од основних, опсесивних тема овог неправедно заборављеног писца који је интензивно осећао убрзане промене у политичко-друштвеном животу – критику друштвене декаденције, неправде и лицемерја. Овом латиноамеричком тематском сегменту и потрази за аутентичношћу придружује се и одломак из студије Ане Марковић „Женски језик и идентитет у приповеткама Луисе Валенсуеле” (издање Културног центра Војводине „Милош Црњански”, 2024), која читаоцима приближава разноврсно дело ове аргентинске књижевнице и тумачи њену преокупацију механизмима државне/друштвене репресије у односу друштвених структура моћи и женске сексуалности.
На крају, из мноштва преосталих вредних текстова у овом броју издваја се поетска линија коју чини низ песама савремених италијанских песника Рока Скотелара (Rocco Scottellaro) и Мије Лекомте (Mia Lecomte), као и турског песника Аднана Озера. Њихове стихове заокружује Владан Бајчета есејом о песми као интуитивној спознаји која у себи мири непомирљиве егзистенцијалне крајности „имати” и „бити”.
Жаклина Дувњак Радић, уредница
