Објављен 68. број часописа „Нова мисао”

У издању Културног центра Војводине „Милош Црњански” објављен је 68. број часописа за савремену културу Војводине „Нова мисао”.

Рецепт за преживљавање

Осим испреплетености уметности и живота, и у овом броју „Нове мисли” огледа се испреплетеност самих уметности, пре свега књижевности, позоришта и филма. Тако смо у прозном блоку неколико текстова посветили Љубици Арсић, овогодишњој добитници престижне Награде „Борисав Станковић” за целокупан књижевни опус, која нас је заузврат почастила новом причом. Владислава Гордић Петковић се осврнула на мали јубилеј – „четрдесет сезона” ове књижевнице, и дала преглед њених малих литерарних ритуала у којима се живот поставља као игра, чији обрасци као стваралачке силе носе у себи рецепт за преживљавање.

Мај и јун у Новом Саду су традиционално резервисани за ону врсту уметности која се доживљава као барометар друштвених околности и огледало друштвеног живота. Наравно, реч је о позоришту и Стеријином позорју, које се ове године одвијало у знаку 70-годишњице овог нашег највећег и најзначајнијег позоришног фестивала. Као и претходних година, Светислав Јованов је испратио одабране представе које су ушле у такмичарски програм те у овом броју „Нове мисли” можете прочитати шта је све запазило његово оштро критичко око.

Радећи на овом броју схватила сам да се и наше деловање уклапа у слоган овогодишњег јубиларног Позорја, „Стварање историје / мењање будућности” јер Културни центар Војводине „Милош Црњански” од ове године у свом богатом портфолију има и ставку – позоришна продукција. Две занимљиве представе, „Бројала сам” и „Среда једног понедељка”, иначе регионалне копродукције, у чијем настајању је немалу улогу имала и наша кућа, одигране су премијерно у Културној станици „Свилара”. Причу о позоришту завршавамо есејом „Позориште у животу, живот у позоришту” Кшиштофа Плесњаровича, пољског театролога, који нас кроз историјско дешифровање метаморфоза пољског позоришта подсећа на театралност самог живота исто колико и на виталност позоришта.  

О филмском римејку, његовим замкама и потенцијалима пише Мина Петрић, анализирајући притом савремену негативну перцепцију ове појаве у филмској индустрији. На њен текст се надовезује есеј Александра Гајића који поставља занимљиво питање „Због чега су Шерлоку порасли бицепси?”, односно због чега је Шерлок Холмс, „сцијентистички ’демистификатор’ тајни од мајстора резоновања у савременој рецепцији претворен у гимнастичарског рмпалију, у уличног борца”. Одговор на ово питање је – изненађујуће или не – уско повезан са нашим болним осећањем нестабилности савременог света коју више ни првосвештеник „крими-приче” не може да сведе у логичан поредак.

Али као што нас подсећа Лидија Васиљевић у свом есеју о родним стереотипима у оквиру културних образаца бола – док нас боли, знамо да смо живи.  Ако притом болне тачке претворимо у гласове и слова, можда у том процесу можемо доћи и до катарзе.  

Жаклина Дувњак Радић, уредница