Одржано четврто предавање проф. др Владиславе Гордић Петковић: „ЖЕНЕ ПИШУ ШЕКСПИРА: ПРИСВАЈАЊЕ ЗАПЛЕТА У САВРЕМЕНОЈ ПРОЗИ”
Проф. др Владислава Гордић Петковић одржала је синоћ, 22. децембра, четврто предавање у оквиру серијала предавања на тему „Упоредна историја англофоне женске књижевности” у просторијама Културног центра Војводине „Милош Црњански” (Војводе Путника 2). У овом предавању на тему „Жене пишу Шекспира: присвајање заплета у савременој прози” проф. др Владислава Гордић Петковић анализирала је како се Шекспирова дела прерађују и прилагођавају савременом добу.
„Као што сам рекла на почетку, ‘Зимска бајка’ је једна метаморфоза ‘Отела’, једна трансформација заплета који не почива толико на љубомори као на кључном осећању које гради заплет, колико на недостатку самопоуздању и на вишку поверења које се поклања другим људима. Али оно што је важно рећи, јесте да је и Џинет Винтерсон и Маргарет Атвуд и сви други аутори који се прихватају Шекспира, осете ипак да је он урадио нешто велико за жене. Чак и кад су код њега јунакиње трпеле, страдале, биле оптуживане за неверство само зато што су жене слабе…
У природи својих женских ликова, показујући колико оне трпе, колико су оне пасивне и пасивизиране, колико су маргиналне и маргинализоване и колико су увек ипак осујећене у покушају да буду надмоћне, у покушају да преузму иницијативу, колико је Шекспир заправо желео да покаже како у ствари само женски принцип може свет, и око њега, и око нас данас, тај женски принцип деловања, у коме има и дипломатије, и помирљивости, у којем има племенитости и самопоштовања – та магична слика женског принципа јесте једино могуће средство којим се тај моћни бес, који мушкарци осећају, може на неки начин каналисати, а можда до краја и неутралисати.
Можда је сувише романтично, али хајде да завршимо на један романтичан начин. Шекспир је, и поред свега осталог што јесте, и писац женског и мушког принципа. Он препознаје колико мушкарци желе власт, колико желе остварење својих амбиција, колико желе да доминирају и препознаје колико су жене спремне да им у томе помогну, да им помогну да остваре своје циљеве, чак и тако што ће оне саме страдати. Ипак, ова два принципа се могу понекад ускладити тако да произведу оно што је најбоље и оно што највише желимо, а то је Happy end. Нема греха у томе да желимо срећан завршетак и за јунаке трагедије, и за јунаке комедије.“
