ОТВАРАЊЕ ИЗЛОЖБЕ Марије Јевтић Дајић „Ритуална инклузија – кућа од пиксела“

Изложба Марије Јевтић Дајић под називом „Ритуална инклузија – кућа од пиксела“ биће отворена у Културном центру Војводине „Милош Црњански” (Војводе Путника 2, Нови Сад), у петак, 11. септембра 2026. године, у 19 часова, биће отворена изложба Ане и Уроша Папеша: „Маказе мењају свет”.

Изложба ће за посетиоце бити доступна до 25. септембра, сваким радним даном од 8 до 15 часова.

О ИЗЛОЖБИ:

Рад ‘Простор посебних’ чини ауторско дело које има за циљ представљање сопствених личних осећања кроз уметност и теоријски опсег, као и њихово образложење помоћу три категорије простора које сам у досадашњем процесу истраживања установила: мој простор, простор посебних и простор непосебних. Контекст овог рада фокусиран је на мој простор чија је утврђена егзистенцијална празнина привремено попуњена садржајем и карактеристикама простора посебних и простора непосебних. Примарни задатак је испољавање личне перцептуалне шемате памћења – сећања које је трансформисано кроз осећање. Моје јединствено индивидуално искуство које се јавило у раном детињству, та снажна емоција осаме и сликања, кључни је покретач и окидач свих будућих креативних, наративних и уметничко ангажованих поступака. Свако следеће искуство које је настајало је било је само надградња и наставак претходног. Опредељење да своје емоције, несигурности и страхове прикажем као дело сценског дизајна засновано је на мом дубоком интересовању за аутизам и особе са аутизмом, а као моје суочавање са самом собом, преиспитивање њихове улоге у друштву, али и њихове велике улоге у уметности. Смисао овог рада односи се на просторно-временско-социјални оквир под који спадају три наведена простора. Тему рада ‘Простор посебних’ изабрала сам јер за мене има три важна значења. Прво значење тиче се личног суочавања са прошлошћу, тј. признања да је моменат осаме девојчице док слика једно од мојих најлепших сећања на детињство, а које и данас буди снажан доживљај. Такође, тај моменат означава и признање или тренутак спознаје, тј. разумевање конкретног догађаја из позиције одрасле особе, а које је важно јер, као што сам напоменула, јавља се из сопствене потребе чији је крајњи резултат стваралачко искуство који ће бити дефинисано као ‘мој простор’. У том процесу, дефинисала сам сопствена осећања и сећања, и прихватила чињеницу (или спознају) да недостатак у осећањима и сећањима надокнађујем уметношћу. Друго значење или ниво чини оквир који сам одредила као сопствени простор у коме користим сећања, осећања и имагинацију, а затим га трансформишем у резиденцијални простор (аутистичних људи). То је простор чија је циљ да се аутисти осећају као у свом простору, а ја га затим дефинишем као простор ‘посебних-аутистичних људи’. Треће значење јесте егзистенцијални простор, односно, уочавање (мени, нама) наметнутог простора који подразумева да свет који видимо око себе, заправо, јесте репрезентација коју стварају наша чула (чуло вида, додира и мириса). Будући да је релативно стабилан систем перцептуалних шемата, или ’слика’ околине, егзистенцијални простор је генерализација, апстрахована из сличности многих феномена па ја овај простор називам ‘простор непосебних’. То је ниво нашег свакодневног живота који је одређен нашим чулима, дневним потребама, наученим радњама и перцепцијом света. Овај простор чини скуп људи који смештају особе са аутизмом у ‘простор посебних’. Рад настаје из потребе да признам себи и другима око себе како се осећам када сам сама И када сликам, колико ми је важно и колико ме то испуњава. Управо то осећање ме је навело да се поистоветим са људима који су посебни, тј. аутистични, док је директан рад са аутистичним дететом утицао на мене да истражим њихов простор, али да се самим тим осврнем и на друштво у ком живимо, као и на уметност. Аутистични људи, током дана, имају одређене ритуале и ограничено понављајуће понашање, а пример за то, настао из личног искуства и истраживања изгледа овако: ‘Мајо, Мајо, Мајо’, ‘а сада, а сада, а сада’… Ово су много пута пновљене речи дечака са аутизмом са којим сам радила годину дана, током 2016 године. Најчешће је, током читавог дана, понављао исте речи и реченице. Моја одлука да након завршених мастер студија сликарства радим са аутистичним дететом као стручна пратња, испрва ми није била јасна, само сам знала да то морам да урадим. Тако сам са њим провера читаву годину. Научила сам га да пише тако што је цртао слова и бројеве. То је био мој велики успех, али, истовремено, у мојој глави и пораз јер сам знала да не могу даље са њим да нпаредујем, али он може и мора даље. Разишли смо се и свако је кренуо својим путем. Ослободила сам се бремена тражења одговора због чега ме интересује рад са аутистичним људима јер сам схватила шта радим и због чега. Схватила да сам ‘слетела на другу планету’ и прихватила себе као такву. Однос са аутистичним дечаком је утицао да прхватим да сам и сама ‘наопака’ и да прихватим себе као другачију, наопаку и посебну. Али одлучила сам да будем јако и снажно биће (жена), како желим да ме, заправо, други виде да бих испунила друштвене норме. Мој израз, понашање и индивидуалност су, дакле, другачији од онога што се од мене као жене, мајке, ћерке или пријатељице очекује, јер ја у стварном животу, у свим улогама у којима се налазим, глумим другу себе – јаку, стабилну и одговорну особу, иза које се крије једна ‘посебна особа’. ‘Простор посебних’ је мотив промишљања о суочавању и прихватању, али и сврставању оних који то заиста и јесу (аутистичних људи) међу ‘посебне’. Принцип и контекст проучавања се развија у подручју теоријског и уметничког истраживања, која су у току и која покрећу мој процес суочавања са сопственим прихватањем посебности и рационализују проблем и промене, првенствено у мом личном односу према посебнима, у овом тренутку и простору. Та рационализација има за циљ креирање крањег исхода, рада ‘Простор посебних’ који бих желела да остварим у форми уметничког дела.

Реч аутора

О АУТОРУ:

Маријa Јевтић Дајић дипломирала је сликарство на Академији уметности у Новом Саду, мастер студије на истом смеру. Доктор­ске студије на Природно техничком фа­култету у Љубљани под менторством професорице Хелене Габријелчич Томц. Докторске студије на Факултету технич­ких наука, смер сценски дизајн, ментор Миа Давид. Сарадник је у настави у Ви­соко техничкој школи струковних сту­дија у Новом Саду. Активно излаже од 2009. Имала више од 500 групних и са­мосталних изложби у земљама као што су Кина, Мађарска, Хрватска, Шпанија. Добитница је више награда за свој рад као и стипендија. У свом досадашњем раду бави се питањима пролазности, оностраног, а у последњих годину дана отвара ново поље и бави се реинтерпре­тацијом класичне уметности у дигитал­ну уметност и проблемима које изазива ,,смеша свега и свачега’’ у 21 веку.