ОБРАЗЛОЖЕЊЕ ЖИРИЈА ЗА ДОДЕЛУ ПЕСНИЧКЕ НАГРАДЕ „МИЛИЦА СТОЈАДИНОВИЋ СРПКИЊА“ ЗА 2017. ГОДИНУ

Жири за доделу награде награде „Милица Стојадиновић Српкиња“, коју додељује Завод за културу Војводине, радио je у саставу: др Зоран Ђерић (председник), Фрања Петриновић и др Драгана В. Тодоресков, (чланови). На конкурс Завода за културу Војводине је пристигло 14 књига песама ауторки, које су објављене од октобра 2016. до октобра 2017. године.

На седници Жирија, одржаној 16. новембра 2017. године, донета је следећа

ОДЛУКА

да овогодишњу награду „Милица Стојадиновић Српкиња“ за најбољу песничку књигу женског аутора, писану на српском језику, добије Драгица Стојановић, за књигу Од(а)бране песме, објављену у издању „Граматика“, Београд 2017. године.

Драгица Стојановић је рођена у Зрењанину, 1963. године. Пише поезију и објављује више од три деценије у бројним књижевним листовима и часописима (загребачки Quorum, осијечка Revija, подгоричко Овдје, Летопис Матице српске, Поља, Свеске, ПроФемина, Траг, Урб), као и у књигама:

Тескоба (1984).

Кухињска кукавица (1991).

Разговор са Исидором (1999).

Гладне исповести (2005).

Литерарни снег (2015).

Од(а)бране песме (2017).

Заступљена је у антологији новијег српског песништва Кад будемо траве, коју је приредио Владимир Јагличић; у антологији Најлепше песме о љубави, коју је приредио Пера Зубац; у антологији Колективни облак – песме о постојању, коју је приредио Вујица Решин Туцић; у антологији ПроФемине – Жене које су појеле језик; у антологигији савремене поезије војвођанских песникиња Очи равнице и другим.

Добитница је награда „Станко Симићевић“, „Смели цвет“, „Смедеревске песничке јесени“, „Улазаница“ и „Печат вароши сремскокарловачке“.

Књига Од(а)бране песме представља рекапитулацију њеног песничког рада у последње 33 године. Одабране су песме из свих претходних песничких књига, уз циклус, „О хрид“, који броји нових 13 песама. У духу наслова, ова књига је и својеврсна одбрана поезије, одбрана права да се пише из позиције жене, отуда се она означава као савремена феминистичка лирика. Песникиња се често поистовећује са књижевницама и њиховим несрећним судбинама, од Јефимије, преко Емили Дикинсон и Марине Цветајеве, до Силвије Плат и Исидоре Секулић. Али и многим другим, знаним и незнаним, монахињама, дружбеницама, пасторкама, удовама, читатељкама. У песмама Драгице Стојановић има и много аутобиографским елемената, потом и аутопоетичких. Код ње се преплићу чињенице и емоције, прочитано и доживљено, све то је пропуштено кроз њену песничку визуру и уобличено у песму. Има у њеној књижевној и животној биографији и много подударања са песникињом по којој ова награда носи име – Милицом Стојадиновић Српкињом – бунта и неспоразума са околином, па и извесне трагичности у судару са другима. Њен лирски субјект се, како то истиче у најновијем циклусу, одбија од хриди, повређен, али неумољив у настојањима да истраје и сведочи о себи, о својој љубави, као и о својим провалијама. Поезија јој је, како то истиче, одувек била „најпогоднији кофер“ да у њега свести све и увек носи са собом. Поезија је, несумњиво, неодвојив део њеног бића, баш као што је и женскост њено примарно, идентитетско обележје, како то истиче у поговору Наталија Лудошки.

Награда „Милица Стојадиновић Српскиња“ биће уручена добитници – Драгици Стојановић, у Заводу за културу Војводине, 24. новембра 2017. године, у 13 часова.