Изложба „Ми-они-Ми“, Војина Ивкова.

У оквиру излагачке делатности Културног центра Војводине „Милош Црњански“, у прошлој 2019. години, представљен је и млади аутор из Новог Сада, Војин Ивков. На изложби „Ми-они-Ми“ фотограф и редитељ Војин Ивков представио се филмом, фотографијама и инсталацијом.

У тексту о изложби, Драгана Гарић Јовичић истиче: „На изложби ᾽Ми-они-Ми᾽ фотограф и редитељ Војин Ивков представља се филмом, фотографијама и инсталацијом. Он истиче да је веза видеа, фотографије и звука кључна за његово стваралаштво. Но оно што је подједнако важно за овог новосадског уметника је стварност у којој живимо, а коју он помно прати, те бележи објективом, тако да та акција постаје побуна на друштво које најчешће окреће главу и прави се да не види понижене и обесправљене свуда око нас. Ангажованост за њега није ствар избора, већ ствар морања. Отуда и назив изложбе ᾽Ми-они-Ми᾽, који треба да укаже на чињеницу да су избеглице у нашим очима углавном ᾽они други᾽, те их не гледамо као равне себи, а требало би – јер сваког од нас може да снађе иста зла судбина.

Филм ᾽Sale no mobarakׅ᾽ или ᾽Сретна нова година᾽ на фарсију (персијском језику) је сниман уочи дочека Нове 2017. године на некадашњој железничкој станици у Београду. Тада је ту био избеглички камп препун људи са Блиског Истока, а данас је ту ᾽Београд на води᾽. Елем, тих дана је у Србији одсело око пет хиљада миграната из Ирака, Сирије, Авганистана и Пакистана, који су преко Балкана желели да се домогну земаља Европске уније.

Окићене улице и излози су већини нас прве асоцијације на новогодишње празнике. У западним земљама купохоличарска грозница креће још пре Божића. Деца се надају поклонима, а одрасли животном и пословном напретку. Но, као контраст шареним лампионима, прскалицама и балонима из тржних центара, ту су актери црно-белог филма ᾽Sale no mobarak᾽ које у Новој не чека ништа осим граница… Филмска екипа Војина Ивкова ју је дочекала са њима. У томе је и топлина, као и туга овог остварења. Избеглице из далеких земаља нас освајају својом искреношћу и непосредношћу. Филм готово опипљиво приказује – хладноћу у прихватилиштима, страх за најближе о којима често не знају ништа, чежњу за домом као местом сигурности, а опет, камера овог редитеља успева да „ухвати“ и призоре њихове игре и смеха око ватре. Они се радују што су живи, сада и ту, на ветрометини испред кампа.

Како се документарци никад не снимају за дан, већ је потребна велика припрема и упознавање са учесницима, те стицање њиховог поверења и рад на овом филму је трајао неколико хладних месеци зиме 2016/17. У том периоду су настале и портретне фотографије које Ивков излаже на великом формату од два метра. Осим формата, нестандардан је и материјал за штампу фотографија – то су цираде камиона. Ивков наглашава да су у питању ᾽прљави᾽ портрети, јер то јесу људи који су на путу месецима, у борби са временским непогодама, често без могућности да се оперу ᾽као људи᾽. Уметникова идеја је да се ове фотографије стварно завежу за камионе, те ᾽закотрљају᾽ и крену на пут, и на тај начин допру до свести што више људи. Тако ће уметност Војина Ивкова изаћи из галеријског простора, у реалност – одакле је и потекла.

Трећи сегмент изложбе је оно што чујемо, то јест звучна инсталација. То је у овом случају песма дечака мигранта кога је редитељ упознао на снимању филма. У питању је успаванка коју је дечаку певала мајка, која је погинула на Медитерану на путу ка ᾽бољем сутра᾽. Песма иде поново и поново, не престаје током трајања ове изложбе. Ако знамо ову причу, онда нам мелодија песме постаје страшна, а њен рефрен буди језу и питања: да ли је ово цивилизација у којој желимо да живимо и да ли је XXI век као време технолошких достугнућа човеку донео суштински напредак!? Војин Ивков нам не даје одговоре на ова, као ни на многа друга питања која покреће ова изложба, али он је ту као наша савест и као хиперсензитивно око и душа уметника које осећа оно што тишти и боли све нас као заједницу. А на питање зашто је одабрао баш ову тему, једноставно одговара: ᾽Имам много другара који су избеглице᾽.”

 

БИОГРАФИЈА

 

Војин Ивков је редитељ, сценариста и визуелни уметник. Рођен 1983. године, завршио је Академију уметности у Новом Саду, Одсек за нове ликовне медије, видео уметност, историју ументости и културе, теорију визуелне културе и савремену естетику. Запослен је на Радио телевизији Војводине као редитељ и сценариста. Учествовао је на великом броју групних изложби, а реализовао је заначајан број документарних филмова.

 

Групне изложбе:

 

2004, Београд, Музеј „25. мај“, Стварно присуство, интервенција на јавном простору;

2005, Париз, Српски културни центар, перформанс;

2007, Нови Сад, Светско бијенале студентске фотографије ;

2007, Нови Сад, Завршна изложба радова студената, видео;

2008, Нови Сад, Академија уметности, радови са радионица „Glass art“ и „Terra“;

2011, Нови Сад, Културни центар Новог сада клуб „Трибина младих“, изложба радова студената мастер студија на Департману ликовних уметности у Новом Саду, инсталација;

2011, Панчево, Галерија савремене уметности Културног центра Панчева, „Дијалози на граници“, инсталација;

2013, Суботица, градилиште Народног позоришта у Суботици, аудио-визуелна инсталација, „Позориште у дијалогу”;

2018, Elephant songs – видео инсталација реализована у селу Слон у Румунији;

 

Документарни филмови:

 

„Могу да се сликам” – сценарио и режија, „Ја, Супермен” – сценарио, режија и графичка обрада;

„О псима и људима” – сценарио, режија и графичка обрада, „Шаптачица” – сценарио и режија;

„Бетонска башта” – сценарио и режија, „Асистивна технологија” – сценарио и режија;

„Црвени нос” – сценарио, режија и графичка обрада;

„Живот на точковима” – сценарио, режија и графичка обрада;

„Кораци” – сценарио, режија и графичка обрада;

„Деца Фараона” – сценарио, режија и графичка обрада;

„Зовите ме Љиља” – сценарио, режија и графичка обрада;

„Имам право на” – сценарио, режија и графичка обрада;

„А није ти речено да ће бити лако” – сценарио и режија;

„Чика Жикина два точка” – сценарио и режија, „Фанзин” – сценарио и режија;

„Кућа је жута” – сценарио и режија, „Ливада против депресије” – сценарио и режија;

„Сви наши оточани” – сценарио и режија, „216 сати” – сценарио и режија;

„Тозиновац” – сценарио и режија, „Чујеш ли ме?” – сценарио и режија;

„Ослобођења Булевар” – сценарио и режија, „Ида” – сценарио и режија;

„Јоцин оток”– сценарио и режија, „Туш” – сценарио и режија;

„Институција у слободном паду” – сценарио и режија;

„Sale no mobarak – Срећна нова година” – сценарио и режија, „Победници су досадни” – режија.