Др Мила Михајловић – Циклус предавања „Културно-историјске везе Србије и Италијеˮ
Пето предавање
„Деспот Стефан Бранковић Слепи и сеобе Срба у Јужну Италијуˮ
У организацији Културног центра Војводине „Милош Црњанскиˮ, у петак 7. новембра 2025. године у 18 часова, у Дигиталном омладинском центру (Војводе Путника 1), др Мила Михајловић одржаће пето предавање „Деспот Стефан Бранковић Слепи и сеобе Срба у Јужну Италијуˮ из циклуса предавања „Културно-историјске везе Србије и Италијеˮ.
„Деспот Стефан Бранковић Слепи и сеобе Срба у Јужну Италијуˮ
Највећа масовност и концентрација српског културног наслеђа у Италији везује се за деспота Стефана Бранковића Слепог. Збачен са престола и натеран на изгнанство после пада Смедерева 1459. године, он одговара на позив Напуљских краљева и прелази у централну Италију. Тамо стиже не као убоги сиромах, нити као просјак, већ на основу великих привилегија договорених и добијених од напуљских краљева у преговорима које је водио заједно са Скендербегом (са којим је био у двоструким рођачким односима). Прати га велика војска и маса народа.
Пред турским освајањем, српски народ је потражио спас, пре свега, пратећи свог деспота. Тако се у јужну Италију слила непрегледна река Срба, што су верно забележили италијански хроничари тога доба, наводећи чак седам масовних сеоба Срба у Напуљску краљевину током друге половине 15. века. Померање народа било је снажно и ишло је из Србије, Зете, Босне и Херцеговине, Албаније, па је српски народ преплавио Напуљску краљевину, па потом, преко Молизеа, Марки и Абруца, стигао све до Венецијанске републике.
Стога не треба да чуди да се баш за јужну Италију и за овај период везује најстарији запис српске епске песме. Забележио ју је у месту Ђоја дел Коле италијански песник и путописац Рођери де Паћенца ди Нардо, дугогодишњи дворјанин у служби напуљске краљице Изабеле дел Балцо, супруге моћног Фридриха I Арагноског. Постојање записа је открио 1977. академик Мирослав Пантић. Песма говори о истинитом догађају у Смедереву из година непосредно пре српске сеобе на југ Италије.
Др Радмила (Мила) Михајловић, историчар, комуниколог, уметник, новинар,
преводилац. Гимназију је завршила у Зрењанину, а факултет у Риму, Конзерваторијум „Санта Ћећилијаˮ – одсек соло певања. Магистрирала је у Београду на Факултету музичких уметности, под менторством Звонимира Крнетића. Докторирала је са највишом оценом на тему „Културно памћење тршћанских Србаˮ на Факултету за културу и медије у Београду, под менторством проф. др Миливоја Павловића.
Одлуком Матичног одбора Министарства просвете Републике Србије, стекла је звање научног сарадника хуманистичких наука, научна грана: историја.
Чланица је УКС, УНС, Историјске секције Српског лекарског друштва.
Ауторка је преко десет научних књига од којих су неке преведене на стране језике.
Свечаним представљањем њене књиге „За српску војску – једна заборављена причаˮ у издању италијанског Генералштаба оружаних снага, држава Италија је званично отворила обележавање 100–годишњице од почетка Првог светског рата.
Добитница је Награде Града Зрењанина (2012. и 2023), Специјалне награде жирија италијанске књижевне награде „Черуљоˮ за 2014, признања УКС „Благодарјеˮ за 2014, Златне значке Културно-просветне заједнице Србије за 2017. за књигу „Културно памћење тршћанских Србаˮ, добитница је повеље „Растко Петровићˮ 2017. године за најбоље прозно дело.
Српски досељеници су у Јужној Италији уживали низ повластица и привилегија. Плаћали су само половину дажбина и то подељених у три годишње рате, обавезно су били заступљени у градским органима управе, а могли су, као засебна мањина, да у другим деловима Напуљске краљевине отворе своје конзулске службе. Познато је и да су српски досељеници у покрајини Молизе били ослобођени плаћања свих врста дажбина чак 50 година од досељавања.
Тако је, пред турским надирањем, српски народ пронашао уточиште и нови дом. Захваљујући бројним привилегијама, за врло кратко време успели су да постигну углед и заузму значајан економски и друштвени статус, па су већ крајем 15. века представљали важан привредни чинилац краљевсва, а у неким градовима, па и оним већим, попут Барлете, највећи део привредних активности држали су баш српски досељеници.
