Нови број „Нове мисли” посвећен Раши Ливади

Последњи број „Нове мисли” за 2024. годину враћа у фокус јавне културне сцене једно од најзначајнијих а помало заборављених имена српске књижевности друге половине 20. века – песника Рашу Ливаду. За разлику од претходних бројева, ово је тематски број који је у целости посвећен делу Раше Ливаде  (Суботица, 1948 — Београд, 2007), који је као један од најзначајнијих и најаутентичнијих српских песника, али и књижевно-културних стваралаца у ширем смислу с краја 20. века, оставио неизбрисив траг у српском песништву и култури уопште.

Међу корицама „Нове мисли” нашли су се текстови петнаест аутора, учесника Округлог стола о песнику Раши Ливади, који је под називом „А Ливада каже” одржан 8. октобра 2024. Међу њима су: Гојко Тешић, Селимир Радуловић, Саша Јеленковић, Драган Бошковић, Бранислав Живановић, Владислава Гордић Петковић, Марко Аврамовић, Антоније Симић, Виолета Митровић, Александра Пауновић, Снежана Савкић, Маша Вујновић, Јована Тодоровић, Дуња Керац, а све њих је окупио организатор овог скупа проф. емеритус др Сава Дамјанов у сарадњи са колегиницом Снежаном Николић. У својим радовима, ови историчари и теоретичари књижевности, критичари, песници, старије и млађе генерације, сагледали су из различитих углова целокупно дело Раше Ливаде, његову поезију, антологичарски и уреднички рад.

„Раша је имао ОНО НЕШТО (неизрециво) специфично, аутентично – што и јесте врлина великог песника. Он је по томе препознатљив, нико не може више никад тако писати на нашем језику а да не буде пуки епигон”, пише Сава Дамјанов у свом уводном тексту, док Гојко Тешић наглашава да је утицај Раше Ливаде на песничке наследнике био толики да се скоро може говорити о песничкој школи Раше Ливаде. „Исписујући сопствену поезију, сваки је песник који се формирао после изласка ’Карантина’, морао проћи кроз Ливадин карантин, обавити симболичко очишћење и припрему, јер је ова књига била управо то: место за припрему кандидата за песништво, место контемплације и преиспитивања: може ли се, сме ли се. има ли снаге, да се уђе у Храм поезије”, пише Саша Јеленковић. И поред тога што је иза себе оставио само три песничке збирке, написане у десетак година – Попрскан знојем казаљки (1969), Атлантида (1972) и Карантин (1977) – Ливада је направио праву револуцију у српском песништву. „Критички интонирана и усмерена против сваке врсте друштвене, политичке, идеолошке и историјске ’митологије’ и ’моћи’ које су генератор константне репресије, усмерена против колективистичког идентитета и политички коректног банализовања књижевности и поезије, Ливадина поезија и због тога јесте резиме свих репресивних нарација и невероватно слободан позив на оно, па ако желите, апокалиптички више песништва”, закључује Драган Бошковић.

Ливада је на врхунцу одједном престао да пише и објављује стихове и посветио се уредничком раду. Али овај „истински песник и истински човек”, како га представља Селимир Радуловић, и уреднички посао је претварао у уметност. Његова антологија Модерно светско песништво (1983) са преко сто педесет модерних песника и данас има култни статус. Након приређивања антологије савременог песништва, Ливада је покренуо још један изузетно важан читалачки оријентир, часопис за светску књижевност Писмо (1985), из којег је потом настало мноштво других релевантних часописа: Руски алманах (основан 1992), часопис за јеврејску књижевност Мезуза (уредник Давид Албахари, покренута 1993), часопис Еразмо за холандску и фламанску књижевност, Shakespeare & Co., часопис за књижевност на енглеском језику (1992), Источник, часопис за веру и културу (1992), Свети Дунав, часопис за књижевности и културе подунавских земаља (1995).