Објављена збирка песама „Ледена стена и друге причеˮ Снежане Минић

/in /by

Културни центар Војводине „Милош Црњанскиˮ објавио је нову збирку песама Снежане Минић „Ледена стена и друге причеˮ у оквиру едиције „Добитница књижевне награде Милица Стојадиновић Српкињаˮ. Објављивање нове збирке песама је део књижевне награде „Милица Стојадиновић Српкињаˮ, коју Културни центар Војводине „Милош Црњанскиˮ додељује у оквиру књижевне манифестације „Милици у походеˮ за најбољу збирку поезије објављену на српском језику ауторке између две манифестације. За 2023. годину је, једногласном одлуком жирија, награду добила Снежана Минић за збирку поезије „Мртва природа са цвећемˮ у издању Издавачке куће „Архипелагˮ из Београда.

О песникињи

Снежана Минић je рођена 1958. године у Нишу. Поред поезије бави се преводилаштвом. У Нишу је завршила основну школу и гимназију. Немачки језик и књижевност дипломирала је на Филолошком факултету у Београду. Магистрирала је обимном студијом о рецепцији дела Готфрида Бена у српко-хрватском језичком простору. Радила је као језички педагог, новинар и слободни преводилац и књижевник. Објавила је песничке књиге: Слике за кулисе (1981), Девет душа (1987), Једнолија, дволија (1994), Злато и сребро (2009), Источно, западно (2011). Приредила је и превела књигу изабраних есеја Готфрида Бена Проблем генија (1999), изабране есеје и чланке Рајнера Вернера Фасбиндера Сенке заиста и никакво сажаљење,Фасбиндерову драму Жабар, одабране песме Саре Кирш Црно огледало (заједно са Божидаром Зецом) и одабране песме Илме Ракусе Импресум: Спора светлост.

За књигу Мртва природа са цвећем, изабране и нове песме, објављенуу издању Архипелага, Београд 2022. године, добила је, једногласном одлуком жирија, књижевну награду „Милица Стојадиновић Српкињаˮ коју Културни центар Војводине „Милош Црњанскиˮ додељује за најбољу збирку поезије објављену на српском језику између две књижевне манифестације „Милици у походеˮ.

Живи у Хамбургу и Београду.

Извод из критике Драгане В. Тодоресков

A propos сродности, још је једно питање које се намеће, не само када је реч о претходним књигама Снежане Минић, већ посебно о збирци Ледена стена. То је питање жанра, већ препознатог у овом тексту као доминантне форме наше ауторке. У маниру своје поетичке самосвести, она нас већ самим насловом и поднасловом упозорава да текстове можемо назвати причама и песмама. И они заиста то и јесу: прозаиде илити песме у прози које – како пише Бојана Стојановић Пантовић, најрелевантнија теоретичарка овога жанра у нас – будући да у себи носе „темељну противречност између стихова с једне и прозног говора с друге стране”, испитују „међусобно зрачење између стиха и прозног исказа” и начине „нове организације звуковног, ритмичког и сликовног (визуелног) у једном другачијем медију”.

Другачији медиј, онај којим је Снежана Минић несумњиво задужила српску поетско-прозну сцену, отворен је, даље, за нове релације међу жанровима. Тако ови хибриди садрже елементе путописа, аутобиографских цртица, дневничких бележака, новинских извештаја, мини-есеја, скица за причу, те животописа различитих личности које лирско ја (нараторка) среће или детаље из њиховог живота које нам преноси сазнаје посредним путем. Хибридна природа текстова у вези је и са мотивском сложеношћу збирке, али и са метатекстуалним карактером, па и процесуалношћу. У низу текстова ауторка као да „уживо” преноси догађаје, односно, као да понавља оно напоредно постојање самосвести и лирског из књиге Мртва природа са цвећем.