Објављен нови број „Нове мисли”

У издању Културног центра Војводине „Милош Црњански” објављен је 69. број часописа за савремену културу Војводине „Нова мисао”.  

Чак је и у Алефу владала пустош

 У основи мотива постапокалипсе почива идеја – филозофија – која се више заснива на вери у други живот него у пропаст људске расе, што је помало контрадикторно. Свако од нас своју веру негује на нади да ће, после краја света, баш он бити тај који је преживео апокалипсу. Циклуси свршетка и могућег обнављања света обећани су одувек већ самом вером у други живот. Шта је друго обећани Рај, без обзира којој религији припадао, и ма како изгледао – анђели и херувими, ратници Валхале који сваког дана гину у величанственој битки, а ноћу се госте за богатом трпезом, врт са прелепим девицама… – него спознаја обновљеног вечног живота, обећање које радује, како у Елиотовој „Пустој земљи” и Балардовом „Потопљеном свету” тако и у филмском остварењу попут франшизе „Побеснели Макс” са Мелом Гибсоном или у филму „Апокалипса данас” Френсиса Форда Кополе.

Врло особени и тематско и жанровски различит приступ овој теми одабрали су аутори „Нове мисли” које је одабрала Настасја Писарев. Од констатације да никада више „веселник, радознали и залутали путник неће нигде стићи и неће записати: Килрој је био овде у Шепардовом тексту „Чак је и у Алефу владала пустош”, преко  студије Небојше Карталије „Куга: весник апокалпсе који је мењао историју” и питања које поставља Ненад Јовановић који поводом апокалипсе и глобално индуковане анксиозности поставља питање да ли је време за неке нове утопије, а приређивачица темата бави се постапокалипсом у култној видео-игри „Fallout New Vegas” и представом и виђењем Нових градова. Крају света у видео-игрицама на унеколико другачији начин приступио је и Владимир Сумина, а годинама после „краја историје” позабавио се Илија Бакић анализирајући светски бестселер, роман „2034”, Елиота Акермана и Џејмса Ставридиса, који се бави данас врло активном темом о трећем светском рату.

Занимљив текст написао је Андреј Радуловић, а „Нова мисао” са задовољством прихватила и објављује, са радно-интригантним насловом „Аниме: од графичке новеле, преко позоришта до филма”, а и овај број, наравно, обилује приказима нових књига, позоришних и филмских критика, есеја радозналих и угледних стваралаца из већине области савремене уметности, што убедљиво доказује да редакција „Нове мисли” одбија идеју о могућој апокалипси, а ако је до ње и дошло, било је то тако неприметно да и нисмо свесни.

„Нова мисао” новим идејама и новим темама даје свој допринос да ма колико морали да будемо опрезни када су овакве коначне „после краја историје” идеје у питању, активизам, бодра енергија и „нова креативност” јесу наш коначни избор.

Ђорђе Писарев