Одржано представљање прва три тома „Књижевноисторијских и есејистичких дела Милорада Павића”

На штанду Културног центра Војводине „Милош Црњански” одржана је данас промоција прва три тома „Књижевноисторијских и есејистичких дела Милорада Павића”.
О књигама су говорили мр Ненад Шапоња, директор Културног центра Војводине „Милош Црњанскиˮ и члан Редакционог одбора, професор емеритус др. Сава Дамјанов – приређивач и уредник, и др Жаклина Дувњак Радић, уредница у издавачкој делатности Културног центра Војводине „Милош Црњанскиˮ и чланица Редакционог одбора.
„Павићеве студије, или синтезе, о бароку, класицизму и предромантизу нису објављиване 40 година. Можда су, једном или два пута, као додатак. Значајнe су за књижевну историју, али су такође и уџбеници на факултетима у Србији и у свету. Имали смо идеју да идемо, с једне стране хронолошки, а с друге стране жанровски. Друго коло обухватаће Павићеве монографије ‘Гаврил Стефановић Венцловић’, ‘Војислав Илић и европско песништво’, ‘Војислав Илић, његово време и дело’. Пројекат ће се завршити Павићевим есејима – књижевноисторијским, али и поетичким, који су врло значајни јер је Павић многе књижевноисторијске ликове уводио у своја дела”, истакао је Дамјанов.
Др Сава Дамјанов је деценијама сарађивао са професором Милорадом Павићем те је поделио са публиком и то по чему се он и данас сећа њихове сарадње и пријатељства.
„Ево, већ седам деценија сам на овом свету и кретао сам се и у академским и у уметничким круговима, не само у нашој земљи, и могу чиста срца рећи да је Павић био најнеобичнији човек којег сам уживо упознао. Дакле, не само од људи који су оставили траг у свом времену, већ и уопште од свих људи које сам упознао, он је био управо то – најнеобичнији. Он није био особењак по понашању, напротив, био је врло пристојан човек, господин. Био је необичан по начину размишљања, о многим необичним стварима је размишљао па су се и многе необичне ствари дешавале у стварности са њим. Просто, као да је имао неку необичну харизму, једноставно је призивао неке догађаје и ситуације, сасвим ирационалне. Многим тим догађајима сам и сам сведочио и када бих препричавао, многи би рекли да је то сујеверје, да измишљам ствари, али није тако, они су се заиста збили. Павић и ја смо се врло брзо препознали и нисмо били само у релацији професор – асистент, већ смо постали и врло блиски пријатељи, и он је сам тај наш однос називао
односом духовног оца и духовног сина, тако да има ствари које је он знао о мени а које је однео у гроб, а има и ствари које ја знам о њему и које ћу, такође, однети са собом а да их никад и никоме нећу испричати. Никада себи не бих дозволио, ни као биограф, ни као приватно лице, да искористим неке ствари које задиру у интиму и приватну сферу. С друге стране та његова необичност која није била само у њему, његовом духу и његовом начину размишљања, привлачила је заиста необичне ситуације које су се често граничиле са бизарним. Био је у сваком смислу јединствен човек.”