Промоција Изабраних дела Богдана Чиплића у Зрењанину

Културни центар Војводине „Милош Црњански” започео је реализацију новог пројекта – промоције наших књижевних издања у културним центрима и библиотекама широм покрајине. Прва таква промоција биће одржана у уторак, 10. маја,  са почетком у 12 часова, у Градској народној библиотеци „Жарко Зрењанин” у Зрењанину (Трг слободе 2), на којој ће бити представљена Изабрана дела Богана Чиплића, тј. издавачки подухват Културног центра Војводине „Милош Црњански“ и Банатског културног центра из Новог Милошева.

Координатор програма је Слободанка Важић Murray, а учесници програма су: др Ненад Шапоња, директор Културног центра Војводине „Милош Црњански“; Мирко Себић, уредник издаваче делатности наше институције; Радован Влаховић, писац и директор Банатског културног центра, потом Милана Поучки, Виктор Шкорић и Ненад Станојевић, писци предговора за дела у најновијој едицији о Богдану Чиплићу и интерпретатори његовог стваралаштва.

Улаз је слободан.

О АУТОРУ

Богдан Чиплић (Нови Бечеј, 2. 11. 1910, Аустроугарска – Београд, 23. 4. 1989, СФРЈ) био је српски књижевник, преводилац, песник, позоришни и књижевни критичар, драмски писац и управник Српског народног позоришта. Рођен је у Новом Бечеју 1910, у време Аустро-угарског царства, али га животне стазе воде кроз Сомбор, Србобран, Кикинду, Суботицу, Београд, Нови Сад итд.

Дипломирао је етнологију на Филозофском факултету у Београду, где је од новембра 1934. до фебруара 1935. радио као асистент на етнолошкој катедри. Као студент био је београдски дописник суботичког и новосадског „Југословенског дневника“, а по завршетку студија 1935. прихватио је место професора у српско-хрватским одељењима гимназије и учитељске школе у Темишвару, одакле је слао дописе „Политици“, издавао књижевни алманах „Живот“ и уређивао истоимени часопис, који је војна цензура забранила после првог двоброја (1936). Краће време био је професор гимназије у Великој Кикинди.

Као етнолог, инспирисан је обичајима и традицијом свог народа, коју преноси и у своја дела, пре свега инспирисан духом Баната, војвођанском равницом, војвођанским менталитетом, анахроним језиком, животима обичних људи, али и значајних личности као што је Ђура Јакшић, чији је живот приказао кроз романсирану биографију у истоименом роману.

Чиплић долази у Нови Сад 1937. године, од када је интензивно сарађивао са „Летописом Матице српске”, писао позоришне и књижевне критике за дневник „Дан”. Окупљајући значајне писце тог периода (међу којима је био и Александар Тишма), објавио је две свеске „Војвођанског зборника“.  Од 1944. године је радио и као гимназијски професор у Новом Саду. Након годину дана, 1945. године, тј. непосредно након Другог светског рата, најпре је преузео функцију секретара, лектора, потом и драматурга Српског народног позоришта, а у часопису „Слободна Војводина“, уређивао је културну рубрику и писао позоришну критику.

У Српском народном позоришту обављаће функцију управника од 1947. до 1949. године, када ће бити поново установљена опера, а такође и консолидован драмски ансамбл, после масовног одласка еминентних глумаца у новоосновано Југословенско драмско позориште у Београду.

1952. године је покренуо књижевне новине под именом „Стражилово“, које је издавао годину дана, да би потом 1953/54. прихватио уређивање „Наше сцене“. Од 1956. до 1964. био је запослен као лектор и уредник београдских „Вечерњих новости“, а последње године живота провео је као слободан уметник.

Објавио је преко педесет књига од којих, преко двадесет књига песама (у издању Матице српске, Просвете, Минерве итд) и девет романа, а његова драмска дела су извођена на сцени СНП-а, од којих је драма „Успомена на Соренто” (из 1940) била само једном премијерно изведена, а потом забрањена. За роман „На велико и на мало”, награђен је наградом Владе НР Србије (1946), док је његова драма „Концерт за две виолине” освојила другу награду на конкурсу за драму у Новом Саду 1952. године. Змајеву награду Матице српске добио је за збирку поезије „Слатко православље” (1968), која је такође уврштена у изабрана дела 2021, поред збирки поезије „Пољана и Дивље јато”. Гордана Свиленгаћин у предговору новом издању Чиплићеве поезије назива Чишлића „доброћудним песником равнице“, док га је Драшко Ређеп (који је 2003. године приредио „Антологију Чиплић“) назвао „последњим бардом Војводине старе.“

Уколико нисте у могућности да присуствујете на предстојећем догађају, програм ћете моћи пратити преко ФБ странице, јер ће бити емитован путем ливе стреам-а, потом ће бити доступан и на нашем YТ каналу.