Промоција књиге „Прича о Андрићу: антиколонијални разговори” у оквиру програму „У Фокусу”
У Културном центру Војводине „Милош Црњански” 26. маја, у четвртак, са почетком у 18 часова, биће одржана промоција моногафије „Прича о Андрићу: антиколонијални разговори”, у оквиру програма у „Фокусу”.
Учесници и гости програма су: Марко Крстић, директор Завода за проучавање културног развитка; Слађана Илић, уредница издања и рецензент; Владимир Пиштало, писац и директор Народне библиотеке Србије, један од аутора монографије „Прича о Андрићу”.
Том приликом публици ће бити представљен и најновији број часописа „Култура”, Завода за проучавање културног развитка.
Уреднице програма: др Валентина Чизмар и Бранка Марковић.
Објављивање књиге „Прича о Андрићу“, у издању Центра за проучавање културног развитка (Београд), у оквиру њихове нове едиције „Кутурни код”, резултат је разговора писаца, књижевника, теоретичара књижевности, еминентних професора, публициста поводом шездесетогодишњице уручења Нобелове нагаде за књижевност Иви Андрићу (1961).
Слађана Илић, уредница едиције „Прича о Андрићу”, истиче да се у књизи „на иновативан начин преиспитује Андрићево поетичко антиколонијално наслеђе, које се супротставља негативној идеологизацији српске културе“, а „кроз низ упечатљивих примера из предавачке праксе приказана је универзалност његовог дела.”
У монографији су заступљени текстови следећих аутора: Предрага Петровића („Свет као позорница у романима Иве Андрића”), Весне Тријић („Иво Андрић у делима Данила Киша”), Јане М. Алексић („Историја дугог и кратког трајања у роману ′Травничка хроника′”), Милице Кецојевић („Кућа на осами” као приповедни циклус), Јелене Марићевић Балаћ („Фра Петар и његова браћа”), Јоване Милованчевић („Фата Авдагина и Софка – митска прича о уклетој лепотици”), Владимира Пиштала („Слепци кажу да очи смрде”), Мухарема Баздуља („Пет фрагмената о Андрићу”). Садржајност и богатство књиге показује се у различитим интерпретативним приступима књижевном и културном наслеђу нобеловца, новим текстуалним и концептуалним ишчитавањима најзначајних Андрићевих романа и приповедака, почев од „Проклете авлије”, „Травничке хронике”, „На Дрини ћуприја”, „Кућа на осами”, „Мост на Жепи” и других, а у чијем је фокусу, између осталог, и Андрићев антиколонијализам.
Читаоци се могу упознати са различитим семантичким слојевима битних Андрићевих тема, које аутори представљају кроз свет разапет између Истока и Запада, вишедимензионалност и транскултуралну димензију турбулентног балканског, босанског простора, где се укрштају различите културе, религије, вредности, обичаји, веровања (Османлија, Јевреја, муслимана, српског православног становништва, католика), а осветљавају и андрићевски приказ статичних и затворених хронотипова Босне („Травничка хроника”), дух касабе и „непроходност“ времена.
Аутори интерпретирају и просторно-историјске координате у Андрићевим делима, разматрају етнографски приступ, а баве се испитивањем домета и контекстима позиционираности Андрићевих дела у светској и домаћој књижевности (кроз однос егзотичне књижевности Балкана и светске књижевности), контрастно компарирају Андрића као гласника Орјента са Данилом Кишем као гласником Запада, а баве се и улогом Данила Киша и његовим доприносом у промовисању вредности књижевности српског нобеловца у француској књижевности. Анализе о Андрићу указују и на његову вештину да на експресиван начин оголи људску природу, егзистенцијалну квинтесенцију кроз метафоре и симболе у својим романима (мостови, камен, авлија), а аутори га уједно презентују и као вештог зналца у приказивању судбина кроз оквире митског, ванременског смисла љубави и жртве (лик Фате Авдагине). У монографији, поједини аутори се осврћу и на утицаје егзистенцијалне филозофије и Кјеркегора на Андрићево стваралаштво, одакле и није чудно Андрићево валоризовање моћи емоција и страсти, који представљају основни штимунг и душевне путоказе у Андрићевом писању и приповедању. Атори такође не занемарују ни филозофску црту Анрићевих дела и његову метафизичку заокупљенст вечним и универзалним питањима која се дотичу свих нас.
У оквиру монографије објављен је и транскрипт разговора са међународне (on line) конференције петог Београдског контрапункта, на којој су учествовали представници из Србије и иностранства. Организатор конференције је Завод за проучавање културног развитка, у сарадњи са Министарством културе и информисања Републике Србије, а уз помоћ и Задужбине Иве Андрића, Музеја града Београда, Спомен-музеја Иве Андрића и Радио-телевизије Србије.
Такође, поводом 60 година Андрићеве Нобелове награде, учесници конференције су, између осталог, потретисали Андрића на различите начин: као писца који је „заузео место међу највећим европским и светким писцима” (Маја Гојковић, потпредседница Владе, министарка културе и информисања), као писца „геопоетичких метафора”и писца „дипломату” (Елизабета Шелева, књижевница и преводилац, професорка на Катедри за општу и компаративну књижевност у Скопљу), „антрополошког песимисте” и етнографског писца (Зоран Милутиновић, професор јужнословенских књижевности и модерне књижевне теорије на Универзитетском колеџу Лондон), као писца „алегорија”(Ђорђе Матић, песник, есејиста и публициста из Хрватске), представљајући га и као политичну личност, као симпатизера младобосанске идеје и заговорника ослобађања и уједињења југословенских народа од 1914. (Дарко Танасковић, специјалан гост, орјенталиста, професор Филолошког факултета Универзитета у Београду, књижевни преводилац и бивши амбасадор у Турској, Азербејџану, Ватикану и при Унескоу, члан Европске академије науке и уметности), као писца који се супротставља непознатом „удесу, савладавањем земљине теже”кроз рад (Миро Вуксановић, песник, прозни писац, члан Српске академије науке и уметности), као личност са метафизичком одоворношћу према свом народу, простору, држави, култури.
О АУТОРУ
Иво Андрић (9. октобар 1892–13. март 1975) био је југословенски и српски књижевник, дипломата. Рођен је у Доцу код Травника, а породица му је пореклом из Сарајева.
Основну школу завршава у Вишеграду, а потом у Сарајеву, 1903. године, уписује Велику гимназију (данас Прва гимназија у Сарајеву). У књижевност је приступио кроз поезију, а прве песме објавио је као сарајевски гимназијалац у „Босанској вили”1911. године. Милош Црњански повезује Андрића са Пушкином, Пандуровићем, Крањчевићем, Дучићем и Ћипиком: „Пишући о патњи и стидећи се суза, Андрић доноси у лирику нашу жицу славенске душе. У овим записима што су песме, у овим песмама што су записи чини ми се да почиње нова историја наше душе.“ (Црњански, 1919).
Као гимназијалац, Андрић постаје члан напредног националистичког покрета Млада Босна и страствени борац за ослобођење јужнословенских народа од Аустро-угарске и ватрени поборник интегралног југословенства.
Студије, дипломатија и књижевност
У октобру 1912. године уписује студије на Мудрословном факултету Краљевског универзитета у Загребу, а следеће године прелази у Беч, где посећује предавања из историје, филозофије и књижевности. Због слабог здравственог стања, уз помоћ гимназијског професора Тугомира Алауповића, прелази 1914. године на Филозофски факултет Јагелонског универзитета у Кракову, где учи пољски језик.
Почетком Првог светског рата, враћа се из Кракова. За време боравка у Сплиту у јулу 1914. године, бива ухвапшен и затворен у тамницу, најпре у Шибенику, а затим у Марибору, где остаје све до марта 1915. године. Након излазка из тамнице, полиција га интерира у Овчарево и Зеницу, где остаје све до 1917. године. Због болести плућа, одлази на лечење у Загреб, где упознаје песника и драматичара Иву Војновића, с којим дочекује амнестију и укључује се у припреме првог броја часописа „Књижевни југ”.
Почетком октобра 1919. године, уз помоћ Тугомира Алауповића, почиње да ради као чиновник у Министарству вера у Београду, где упознаје разне књижевнике и дружи се са Црњанским, Винавером, Пандуровићем, Сибетом Миличићем и другим писцима, који се окупљају око кафане „Москва“. Ускоро почиње његова дипломатска каријера добијањем службе у амбасади у Ватикану, а на јесен 1921. године Андрић је постављен за чиновника у Генералном конзулату Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца у Букурешту, када и започиње сарадњу са „Српским књижевним гласником”, објављујући у броју 8, причу „Ћоркан и Швабица”, која се може сматрати његовим почетком окретања тематици о Вишеграду. Већ 1922. године прелази у Конзулат у Трсту, а почетком 1923. године постаје вицеконзул у Грацу.
У јесен 1923. године уписује Филозофски факултет у Грацу, а у јуну 1924. године брани докторску дисертацију под називом „Развој духовног живота у Босни под утицајем турске владавине”(нем: „Die Entwicklung des geistigen Lebens in Bosnien unter der Einwirkung der türkischen Herrschaft”). Андрићева докторска дисертација објављена је у преводу 1982. године, у првом броју часописа „Свеске Задужбине Иве Андрића”. Исте године објављује неколико значајних приповедака: „Мустафа Маџар”, „Љубав у касаби”, „У мусафирхани”и „Дан у Риму”.
15. септембра 1924. године враћа се у дипломатску службу и крајем године прелази у Београд у Политичко одељење Министарства иностраних послова. На предлог Богдана Поповића и Слободана Јовановића, 18. фебруара 1926. године бива примљен за дописног члана Српске академије наука и уметности и учествује у оснивању Српског ПЕН клуба.
У октобру 1926. године, постављен је за вицеконзула Генералног конзулата Краљевине Југославије у Марсељу, а следеће године три месеца ради у Генералном конзулату у Паризу. У том периоду Андрић проучава историјску грађу о Босни, с почетка 19. века и чита кореспонденцију Pierre Davida, француског конзула у Травнику, коју ће касније употребити у својим романима о Травнику. На пролеће 1928. године премештен је за вицеконзула у Амбасади у Мадриду. Убрзо, 1930. године у Женеви, почиње да ради као секретар сталне делегације Краљевине Југославије при Друштву народа. Те године објављује есеј о „Симону Боливару”, причу „Код казана”и текст „Учитељ Љубомир”.
Врхунац дипломатске каријере Иве Андрића представља његово именовање за опуномоћеног министра и изванредног посланика Краљевине Југославије у Берлину 1. априла 1939. године. Андрић стиже у Берлин 12. априла, а 19. априла предаје акредитиве канцелару Трећег рајха Адолфу Хитлеру, а у пролеће 1941. године Андрић надлежнима у Београду нуди оставку, али његов предлог није прихваћен и 25. марта у Бечу, као званични представник Југославије, присуствује потписивању Тројног пакта. Дан после бомбардовања Београда, 7. априла, Андрић с особљем посланства напушта Берлин. Одбија понуду немачких власти да иде у Швајцарску, али без осталих чланова Амбасаде и њихових породица, те бира повратак у окупирани Београд. У новембру је пензионисан, али ће одбити да прима пензију. Живеће повучено у Призренској улици, као подстанар једног адвоката. Одбија да Српска књижевна задруга, за време док народ пати и страда, објављује његове приповетке. Тих година пише прво „Травничку хронику”, а крајем 1944. године завршава и књигу „На Дрини ћупријa”.
1948. године постаје редован члан Српске академије наука и уметности, одељења за литературу и језик, као и одељења ликовне и музичке уметности. Савез књижевника Југославије (основан 1946. године) кандидује Андрића 1958. године за Нобелову награду за књижевност.
Нобеловa наградa за књижевност биће додељена Иви Андрићу 1961. године, за „комплетно књижевно дело о историји једног народа“, с романом „На Дрини ћуприја”(1945), као врхунцем његовог књижевног стваралаштва.
На додели Нобелове награде, Андрић је, поред осталог, рекао: „Моја домовина је заиста мала земља међу световима, која у брзим етапама, по цену великих жртава и изузетних напора, настоји да на свим подручјима, па и на културном, надокнади оно што јој је необично бурна прошлост ускратила. Својим признањем, ви сте бацили сноп светлости на књижевност те земље и тако привукли пажњу света на њене културне напоре и то управо у време када је наша књижевност, низом нових имена и оригиналних дела, почела да продире у свет, у оправданој тежњи да светској књижевности и она дȃ свој одговарајући прилог.“ (Иво Андрић, 1961).
ИЗ МЕДИЈА:
