Уметник У ФОКУСУ – Милисав Савић
У Културном центру Војводине Милош Црњански ће у среду, 8. децембра, бити одржан програм Уметник у ФОКУСу, а овај пут ћемо представити књижевника Милисава Савића, чији је најновији роман Пепео, пена, шапат објавила Лагуна 2020. године.
У програму учествују, поред књижевника, и Ана Стишовић Миловановић и Фрања Петриновић.
Програм почиње у 18 часова и организован је у складу са свим епидемиолошким правилима.
О КЊИЖЕВНИКУ
Милисав Савић (1945, Власово, Рашка) спада међу најзначајније савремене српске писце. Гимназију је завршио у Новом Пазару, а студије југословенске и светске књижевности на Филолошком факултету у Београду. На истом факултету магистрирао је с темом Мемоарска проза о првом српском устанку, а потом и докторирао с темом Мемоарско-дневничка проза о српско-турским ратовима 1876–1878.
Био је уредник Студента (1968–70) и Младости (1970–72), главни и одговорни уредник Књижевне речи (1972–1977) и Књижевних новина (1980–82). У издавачком предузећу Просвета радио је од 1983. до 2004. године, најпре као главни и одговорни уредник, а потом као директор. Био је председник Српске књижевне задруге (2000–2001). Обављао је дужност министра-саветника у Амбасади Србије и Црне Горе, односно Србије, у Риму од 2005. до 2008. године. Био је и предавач српско-хрватског језика и југословенске књижевности на Лондонском универзитету (1987/88), Њујоршком државном универзитету у Олбанију (Albani, 1985/87), Универзитету у Фиренци (1990/92) и Универзитету у Лођу (1999/2000). Од 2010. године до 2014. године био је редовни професор Државног универзитета у Новом Пазару.
Романи су му преведени на грчки, енглески, словеначки, македонски, бугарски и румунски. Аутор је лексикона Ко је ко – писци из Југославије (1994). Објавио је више књига превода са енглеског и италијанског и приредио антологије савремене америчке приповетке Психополис (1988), савремене аустралијске приповетке Комуна те не жели (1990), Савремена италијанска приповетка (1992), те Модерну светску мини причу (са Снежаном Брајовић, 1993). Састављач је и антологије Најлепше српске приче (избор, предговор, коментари, 1996).
За животно дело добио је награде „Стефан Првовенчани“ (2008), „Рамонда Сербика“, „Милован Видаковић“ (2014) и „Витез српске књижевности“ (2015). За целокупно приповедачко дело добио је награду „Вељкова голубица“ (2012).
Романи: Љубави Андрије Курандића (1972), Топола на тераси (1985), Ћуп комитског војводе (1990), Хлеб и страх (1991, Нинова награда), Ожиљци тишине (1996, Награда „Мирослављево јеванђеље“), Принц и сербски списатељ (2008, Награда „Лаза Костић“), Чварчић (2010), La sans pareille: љубавни роман с додацима (2015), Доктора Валентина Трубара и сестре му Валентине повест чудноватих догађаја у Србији (2018), Пепео, пена, шапат (2020).
Приповетке: Бугарска барака (1969, Награда листа Младост), Младићи из Рашке (1977), Ујак наше вароши (1977, Андрићева награда).
Мултижанровска проза: Фуснота (1994), 30 плус 18 (2005), Римски дневник, приче и један роман (2008, Награда „Душан Васиљев“), Љубавна писма и друге лекције (2012).
Друга дела: Устаничка проза (књижевно-историјска студија, 1985, награда „Павле Бихаљи“), Сећање и рат (2009), Долина српских краљева (двојезично издање, 2014, награде „Љубомир П. Ненадовић“, „Григорије Божовић“), Епска Србија (2017, награда „Дејан Медаковић“, и енглеско издање Epic Serbia, прев. John White).
О РОМАНУ ПЕПЕО, ПЕНА, ШАПАТ (2020)
Као што Вергилије води Дантеа кроз Пакао и Чистилиште, тако Црњански води овог писца кроз лавиринт успомена, и својих и пишчевих, кроз географски и књижевни завичај и европске градове где су оба писца службовала, откривајући му животни садржај једног свог стиха који је дао наслов овом роману.
Из редова који следе, из 99 привидно самосталних фрагмената што распредају бројне нити романа, израњају, не само живописни ликови његовог детињства и младости, које ће називати својим верним аргонаутима него и фигуре његових каснијих сапутника, међу њима и моћника који нам традиционално тесно кроје судбину.
***
Сен Милоша Црњанског, која је свеприсутна у Савићевом књижевном рукопису, још је комплекснија, још уверљивија у његовом новом роману, а Црњански је живљи него икад. То није онај остарели писац из ‘Ожиљака тишине’, већ сапутник и мештар, учитељ и саговорник главног јунака, наратора. У њиховом заумном и реалном сусретању, путују кроз времена и просторе – митске, историјске, земаљске и небеске. Иза њих су проживљене приче, око њих је узбудљива стварност, а испред њих простор спознања: шта је литература, како се она односи према стварности или стварност према њој; ко су истински пријатељи, а ко користољубиви сапутници. И на крају, као сублимна Савићева идеја: каква је судбина уметника на просторима на којима се историја не учи, већ драматично догађа и проживљава.
Ана Стишовић Миловановић
ИЗ МЕДИЈА:
