Ilija Šoškić: Budi prisutan i to je dovoljno…

Intervju sa Ilijom Šoškićem,

časopis INTERKULTURALNOST br. 16

 

Intervju sa Ilijom Šoškićem rađen je povodom održavanja njegove velike retrospektivne izložbe „Akcione forme“, koja je u periodu oktobar-decembar 2018. paralelno održana u dva muzeja: Muzeju savremene umetnosti Vojvodine u Novom Sadu i Muzeju savremene umetnosti u Beogradu. Autori i kustosi izložbe, kao i prateće monografije su dr Zoran Erić, MSUB i muzejski savetnik Nebojša Milenković, MSUV.

ILIJA ŠOŠKIĆ (Dečani, 1935) pripadnik je prve generacije jugoslovenskih umetnika, koji su radili u duhu novih umetničkih praksi. Pre umetnosti bavio se sportom i bio je državni prvak i reprezentativac SFRJ u bacanju kladiva. Umetničku školu završio je u Herceg Novom, studirao na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu i na Umetničkoj akademiji u Bolonji (Accademia di belle arti). Od 1969. do 1972. godine živeo je u Bolonji, a od 1972. u Rimu. Svetsku afirmaciju stekao je saradnjom sa legendarnom rimskom galerijom L’Attico gde je izlagao zajedno sa Janisom Kunelisom, Luiđijem Ontanijem, Mikelanđelom Pistoletijem i drugima. O njemu su pisali poznati kritičari poput Emilija Vile, Akila Bonita Olive, Marija Diakona. Izlagao je na najznačajnijim međunarodnim i jugoslovenskim umetničkim manifestacijama (Bijenale u Veneciji, Trigon, Jugoslovenska dokumenta, Aprilski susreti, itd.). Kao predavač gostovao je na najznačajnijim evropskim umetničkim akademijama (Dizeldorf, Rim, itd.).

Šoškićeva umetnička praksa proteže se kroz više od pet decenija, a njegov rad obuhvata elemente performansa, živih slika (tableau vivant), umetnosti ponašanja, gerilske umetnosti, kulturnog i političkog mita, matematike i metafizike prirode. Šoškić je jedinstvena stvaralačka figura i po brojnim identitetskim obeležjima njegove ličnosti: sportista, umetnik, performer, „šezdesetosmaš”, radikalni levičar, teoretičar i motociklista. Istovremeno pripadajući i delujući u različitim kulturama (evropskoj, italijanskoj, jugoslovenskoj, crnogorskoj, hrvatskoj, srpskoj), Šoškić je uspeo da ostane ono što je bio i na početku svoje karijere – radikalni (neo)avangardista, gerilac, ali i umetnik metafizičar koji, iako ne uspeva da promeni društvo, svojim radom i angažmanom pomera granice percepcije umetnosti, ne samo kao prostora političke borbe nego i filozofskog promišljanja smisla kao preduslova za društveni i umetnički opstanak.

 

• Mnogo sam slušala o Vama, ali mi je bilo teško da pronađem Vašu biografiju… Malo izvora ima, ili ste sa malo ljudi hteli da pričate za medije. Da li je to Vaš stav?

 

Jeste. To je stav. Ne izbjegavam baš, ali ne pravim problem od toga. Uopšte glamur ne volim. Zato što je to možda stvar karaktera. I u Rimu, dok je bila ta jaka, velika aktivnost 70-tih godina, čitavo vrijeme mi smo izbjegavali medije, a i mediji su izbjegavali nas. Radili smo za drugo i drugačije vrijeme. Za neko sljedeće vrijeme! Zato me nema mnogo, ali ima me u arhivama. Uostalom, šta znači biti poznat u umjetnosti? Ne znači ništa! Sa zvaničnom scenom, a zvali smo to buržujskim svijetom, svijetom moći i kiča sa kojim nijesmo dijelili ništa, borili smo se inovirajući i kanale za „poznatost“.

 

• Kako Vama danas zvuči kada kustosi ove izložbe Vašu umetnost pa i život nazivaju gerilskom umetnošću? Možete li nam malo bliže objasniti sintagmu kojom je izložba i najavljena: „Pet decenija umetnosti gerile”…

 

To je to. Konceptualna umjenost koja se pojavila šezdesetih, sedamdesetih godina, ustanovila je novi senzibilitet i nove procese umjetnosti, nova ponašanja i nove kategorije, danas već utemeljene u historiji umjetnosti. Nema više gerile. Ostaje samo da se razumijemo oko pitanja kvaliteta. Da li je to totalna umjetnost, meni draga i važna, ili neka druga slika svijeta emergentne generacije koja se još uvijek očekuje, svjedočiti ćemo. Zato sam uvijek prisutan, jer živim tako i to je to, to što jeste… A onda, ipak tih pet decenija, kako vi kažete „gerile“, promijenili su svijet. U nekim vidovima se degradiralo, a u nekim drugim gratifikovalo filozofski, moralno i naučno-tautološki. Umjetnost to može. Umjetnost kojom se ja bavim – a koristio sam svaki onaj medij koji ideju koju imam može da pokrije, može da realizuje, da vrednuje, da pokaže, da formira – oslobođena je od hedonizma i to je bitno. To je elokventno pokazala ova moja izložba dva muzeja u pobjedničkom dubl skulu [double skull].

 

• Da li bih pogrešila kada bih Vaš život sagledala najpre kao vrlo buran, mislim na sedamdesete, a potom u potpunom skladu sa prirodom?

 

U skladu sa prirodom, da… Tokom niza godina često sam izlazio iz umjetnosti i bavio sam se motociklizmom. Bavio sam se i naukom, matematikom… Bavio sam se kvantnom fizikom prije svega. U posljednje vrijeme sam se bavio Spinozom i to je taj odnos prema prirodi, kada on kaže da treba ispoštovati zakone prirode i nemaš potrebu da ideš u crkvu. On mi je pojačao naklonost prema prirodi.

U nekoliko radova, recimo tamo gde se pretvaram u stablo, granje, kao i ovaj rad u Crnoj Gori na Durmitoru, pa na izvoru rijeke Crnojevića, na Skadarskom jezeru gdje govorim o ukljevi, edemičnoj ribi koja samo tu postoji. Onda govorim o toj mojoj baraci u Baru u kojoj sam živio, to je moralo da bude ekološko, jedna bašta i tako dalje. Tu sam svašta imao. Čak sam imao i leglo zmija ispod kreveta. O tome govorim u tom videu… Ništa nisam dirao, insekte, ježeve, kornjače, sve to što je živo tu. U videu na kraju govorim o toj zmiji koja je izlazila i ulazila između mojih nogu. Ispod patosa je bilo leglo. Ukoliko poštuješ te zakone, spašen si. Pa recimo to s pitonom… Pa sa onom sovom… Ta sova je donešena iz zoološkog vrta i postavio sam je u centru instalacije u ulozi protagoniste priče o ubojstvu Pazolinija. Umjetnost mora da ima vezu sa prirodom. Pogotovo naša umjetnost, performans, body form.

 

• Kada gledate sada, dok ste u tom skladu sa prirodom, na onaj deo Vašeg života koji nazivamo gerilskim, da li Vam se vraćaju slike iz tog perioda?

 

Mi smo bili van zakona jer smo radili nešto što je bilo u suprotnosti sa zvaničnom kulturom, sa institucijama, sa muzejom npr. Muzeji nisu tada ni znali da mi postojimo, da negde radimo van scene. To je bila priroda stvari, ta stvar je tako morala da bude. Koncentrisan sam na momentalni, instant život. A današnji svijet, takav kakav je, meni se ne sviđa, ne osjećam se dobro. Nikad se i nisam osjećao dobro, ni u jednoj fazi života. Stalno sam imao osjećaj da sam na krivom mjestu. Ne smijem da budem tu, ne treba da budem tu, treba da budem na drugom mjestu, ali gdje – ne znam. I kao motociklista, tri godine nisam mislio o umjetnosti, samo sam jurio po Evropi, išao na Sjeverni pol, svuda. To mi je pomagalo da ne mislim, da apsolutno ne mislim na umjetnost.

Sada je velika konfuzija i negativizam i ne razumijem kako mozgovi rade, šta se dešava. Zapravo, mogu to da razumijem, ali ne mogu sa tim da živim. Živim izdvojeno, tražim… I nisam konfliktan kao što sam bio kada sam bio mlad, tih godina… Više se ne sukobljavam. A pripadao sam i jednoj ekstremnoj ljevičarskoj struji… E, to je bila ta gerila. Mnogi od nas su „izdali“, prešli da rade tamo gdje su uzeli velike pare, stvarali tako anahronizam koji traje već decenijama, od osamdesetih, devedesetih naročito, pa i sada, po istom sistemu, uglavnom lobiranjem, koještarizmom i novcem u centru vrijednosti: tajkuni u umjetnosti. Ja nisam, ja sam ostao. Preživio sam, eto. Tražio sam…

 

• Kako onda, kada već ne volite da se vraćate u prošlost, gledate na ovu Retrospektivu? Ako sam dobro razumela, ovo je vaša druga retrospektiva?

 

Ovo je moja prva prava retrospektiva. Kod mene ima nataloženo pedeset godina rada, fotografija, video radova, raznih crteža, raznih tekstova… Jeste, i u Njujorku je napravljen jedan presjek prije tri godine… Ali, prava muzejska retrospektiva je sada. Zato sam i malo emocioniran sada jer prvi put da se dogodilo: ljudi, jer sve zavisi od toga kakvi su ljudi, od aure ljudske, profesionalci dva muzeja (vrijeme se ipak senzibilizuje!), djeluju odgovorno i hrabro, sada u mom slučaju i na najvišem nivou decidno prave događaj. A ovo je stvarno događaj. Tako ja preživljavam stalno, jer inače kakav je svijet danas, ne daj Bože. Držim taj moj gard i ne diram nikoga, sa svakim mogu da živim. Meni ne smetaju ni crnci, ni žuti… U Rimu sam sa svima živio, sa Palestinkom, sa Izraelkom… I te djevojke sa kojima sam imao i emocije, bile su različite rase, to mi nikada nije smetalo. Gejevi mi ne smetaju, ne osjećam nikakvu ugroženost. Poštujem drugačijost. I sam sam, na moj način, drugačiji. Bez prava na svojstvenost nema ni govora o civilizacijskoj emancipaciji. A to je onda mrak! A ljevičar ko je danas, ako se zna odioznost te imenice!? To je onaj koji poznaje, koji zna za kvantnu fiziku i filozofiju i posebno takvu umjetnost koju nazivamo konceptualnom.

 

• Na čemu sada radite? Da li sada imate neki projekat na koji ste u ovom trenutku posebno fokusirani?

 

Reći ću Vam nešto u vezi sa onim naprijed-nazad… Kada sam došao u Rim da vidim izložbu Ontanija, sa kojim sam se družio još iz perioda mog samog početka u Bolonji, sa kojim sam zajedno stvarao jednu novu karakteristiku „umjetnost koja se ponaša“, vidio me je galerista (bio sam obučen onako kako sam se tada oblačio, nosio sam čizme, imao sam uniformu oficira Crvene armije koju sam kupio negdje na buvljaku. I onda bih nosio pantalone i čizme, pa onda bundu stražarsku, našu, koju sam kupio ovdje… Igrao sam se tako).

Dakle, on me je vidio i pitao da li sam prijatelj Ontanija. Na moj potvrdan odgovor rekao mi je da priprema jedan projekat i dodaje: „Pozivam te da budeš u tom projektu“. I poslije, sutradan, kad smo već pričali o „24 ore x 24“, pitam ga: „Kako, pa ne znaš ništa o meni?“. Odgovorio je: „Dovoljno mi je, vidim te kako izgledaš i dovoljno mi je“. Tako sam ušao u galeriju L’Attico, što je značilo ulazak u centralnost italijanske i svjetske avangardne scene. I pogodio je, zato što sam ja tada radio stvarno na takozvanoj prezenci. Budi prisutan i to je dovoljno. Na italijanskom „la presenza“ je „prisutnost“, ali i nešto što se događa, a ne vidi se. Nešto što možda i prijeti ili nešto što će da se dogodi, pa ide prvo znak. To je baš znak i time se bavim sada. Sada, poslije toliko godina, držim predavanja studentima, držao sam ih na brojnim evropskim akademijama, kao i tokom raznih manifestacija, jer osjećam potrebu za mladima koji dolaze i treba da se suoče sa brutalnom realnošću aktuelne umjetnosti.

 

O IZLOŽBI

Izložba Akcione forme je prva retrospektiva Ilije Šoškića koja se održava u čitavom post-jugoslovenskom kulturnom prostoru. Takođe, to je prva izložba koju Muzej savremene umetnosti i Muzej savremene umetnosti Vojovodine organizuju zajednički i istovremeno će se održavati u Beogradu i Novom Sadu. Koncepcija izložbe kustosa Zorana Erića i Nebojše Milenkovića osmišljena je i prilagođena izlagačkim prostorima oba muzeja. U segmentu izložbe u Novom Sadu fokus je na radovima sa telom, te Šoškićevom ideološki osvešćenom delovanju u javnoj sferi. Reč je o ranim performansima, akcijama i živim slikama (tableau vivant) koje umetnik realizuje tokom prve polovine sedamdesetih u Italiji, ali i tokom čestih nastupa u Studentskom kulturnom centru u Beogradu. Posebno su akcentovane one aktivnosti koje, u krajnjem ishodu, dovode do otelotvorenja poznatog avangardističkog načela po kojem umetnik sâm postaje vlastitom umetnošću. Navedena faza kulminaciju doživljava najradikalnijim i svakako najpoznatijim Šoškićevim radom Maksimalna energija – minimalno vrijeme (1975), performativnim gestom revolverskog pucnja u zid rimske galerije L’Attico, koja u tom trenutku predstavlja epicentar svetske avangarde. Antipod ovom činu jeste višegodišnje uzdržavanje od umetnosti i potpuna posvećenost motociklizmu, koja takođe otelovljuje još jedan od ključnih principa Šoškićeve umetničke i životne filozofije: princip neprekinutog kretanja i nomadizma. U Beogradskom delu postavke akcenat će biti na konceptualnim celinama SATOR, Trap / Traphos, Paralele, kao i pojedinačnim radovima svedenih ali i kompleksnih geometrijskih formi. Ti radovi proizvod su Šoškićevog interesovanja za matematičke aksiome i probleme, kao i filozofske postulate, čijem istraživanju se posvećuje tokom osamdesetih. Krećući se između matematike, filozofije i mitologije, Šoškić na specifičan način promišlja odnos čoveka prema prirodi, što čini i posebnu nit koja se provlači kroz niz radova (Korota i suša, Zigota, Krug kvadrat, itd.). Odstupajući od umetnosti kao „velike istorije”, u ovom periodu svog stvaralaštva Šoškić pronalazi „male niše” za formulisanje drugačije umetničke pozicije, tako što stečena iskustva „živih slika” i performansa počinje da upisuje u prostorne ambijente i instalacije koje nakon umetnikovih akcija ostaju kao artefakti. Idejna postavka navedenih celina prati sâm proces umetnikovog razmišljanja ‒ počev od skica, polazišta za radove s umetnikovim tekstualnim objašnjenjima, preko foto dokumentacije akcija i performansa, sve do realizovanih objekata i instalacija.

Kroz dijalog dva segmenta jedne izložbe koja nije hronološki podeljena, već prati konceptualne celine u radu umetnika, izvedena je i sintagma za naziv izložbe: Akcione forme. Polazište je u terminu Marija Diakona „Forma u akciji”, iz kojeg je izvedena višeznačenjska kovanica koja u mogućem nivou čitanja spaja dve ključne reči segmenata izložbe u Novom Sadu – akcija i u Beogradu – forma.

 

Razgovor vodila Milica Kojić.