Oтвaрaње изложбе „Војводина, гитара, свет”, Борислава Хложана.

У оквиру програма Креативни простор у покрету, у петак, 8. октобра у 19 часова, у Културном центру Војводине Милош Црњански биће отворена изложба Војводина, гитара, свет – Историјат гитарске уметности у Војводини. Аутор изложбе је публициста Борислав Хложан, а изложба се организује у сарадњи са Асоцијацијом гитариста Војводине.

У музичком делу програма ће учествовати ученици Музичке школе Михаило Вукдрагић из Шапца: Олга Дубљанин и Лука Петровић.

Од бројних занимљивих чињеница о развоју гитарске уметности у Војводини, издвајамо да ће на овој изложби бити приказан и први српски уџбеник за гитару Георгија Милановића.

О ИЗЛОЖБИ

Предели данашње Војводине, или српске области северно од Саве и Дунава су подручјe у којeм је од осамнаестог века започео и интензивно текао процес прихватања тадашњих савремених европских уметничких токова, како на плану књижевности, театра, ликовне уметности, тако и у домену музике. Овај ток брзе модернизације српске музике може се јасно уочити посматрањем појаве музицирања на гитари и развоја, у прво време условно тако назване, гитаристичке уметности у овим просторима, тако да Војводина данас заправо има богату и значајну гитаристичку традицију.

Премда су вековима раније на просторима Паноније били присутни жичани трзалачки инструменти, о чему између осталог сведочи и детаљ са фреске „Свадба у Кани“ у манастиру Ново Хопово из XVII века, на којој је приказан и свирач на малој лаути, музицирање на кордофоним инструментима на овом подручју задуго је остајало изван интереса истраживача музичке историје. Упоредо са фолкорним инструментима попут гусала, фруле и гајди и инструментаријумом уметничке музике, у овим областима неговано је и музицирање на трзалачким кордофонима, који су међутим остајали у засенку других видова музичког извођаштва. Тек после завршетка аустријско-турских ратова, почетком осамнаестог столећа, у мирнодопским условима долази до успона грађанске класе која својим навикама и културним афинитетима следи и прихвата друштвене назоре и рафинман буржуја из великих европских градова – Беча, Париза, Будима и Пеште. Тада се у салонима отмених српских грађанских кућа све чешће појављују клавири, виолине, флауте, а уз ове инструменте широко је прихваћена и гитара, која је почетком деветнаестог столећа широм Европе доживљавала толико буран развој и процват, да је ова појава тада названа „гитароманијом“.

Гитара је очито била омиљен и веома распрострањен инструмент у српским пречанским крајевима од Будима и Сентандреје до Новог Сада и Вршца. Ову тврдњу доказују бројне чињенице, попут помињања гитаре у стиховима песника српске грађанске лирике XVIII и XIX века, (где је између осталог занимљиво навести речи уваженог поете, шишатовачког архимандрита и потоњег горњекарловачког епископа Лукијана Мушицког, који је 1817. године, потпуно у духу тадашњег времена, са сетом записао: „Ех, да знам у гитар ударати …“, као и приказе овог инструмента у савременим ликовним делима. Овај инструмент у својим романима спомиње и Јаков Игњатовић, чији вечити младожења Шамика зна да свира гитару, а о овом инструменту пише и Јован Стерија Поповић, чији јунак Кир Јања жучно негодује због пола форинте потребних за куповину „жица за гитар“ за ћерку Катицу. У другом свом делу, „Београд некад и сад“ Стерија подсмешљиво бележи да „свака права кућа мора да има гитару и да девојке које не свирају овај инструмент нису нобл“.

У првој половини деветнаестог века Нови Сад постаје место где је доласком градског капелника и композитора Јосифа Шлезингера гитара започела свој озбиљнији развој. Шлезингер, који је пре доласка у Нови Сад био члан властелинских оркестара у Угарској свирао је више оркестарских инструменама, разуме се и клавир, а такође је добро владао и гитаром. Шлезингер је и компоновао за овај инструмент, тако да су сачувани рукописи двеју његових песама за глас и гитару, а он је очигледно и држао часове овог инструмента заинтересованим грађанима. Сачувано је сећање једне од његових ученица, Ане Добрић, која сведочи како је од Шлезингера добила на поклон „подебелу књигу … у којој су биле све српске песме, па и подскочице и српске игре, све удешене на ноте за гитар“, коју је на жалост један њен рођак доцније поклонио чувеном бечком композитору Јохану Штраусу. Након година проведених у Новом Саду, Шлезингер је 1829. године по позиву књаза Милоша прешао у Србију, где је наставио са компоновањем и приређивањем концерата, подучавајући децу Милошевог брата Јеврема Обреновића у Шапцу, да би потом у тадашњој српској престоници Крагујевцу формирао војну музику, „Књажевско српску банду“.

Гитара је и даље била присутна и популарна у Новом Саду и у Војводини – овај инструмент свирала је чувена песникиња Милица Стојадиновић Српкиња, тешећи се њеним звуцима у часовима усамљености у родном Врднику, а гитару је свирао и познати илирски музичар, граничарски официр Јосиф Руњанин, који је живео у Новом Саду. Руњанин је у историји музике забележен као аутор познате песме „Радо иде Србин у војнике“, као и песме „Лијепа наша домовина“, која је доцније постала хрватска химна.

III

Својеврсну потврду чињенице да су Новосађани у то време били врло наклоњени музицирању на гитари представља и појава једног необичног и још увек помало мистериозног рукописа који је, чини се, настао 1842. године. Реч је о рукопису књижице са насловом „Најновија и најпрва школа за гитар“ са поднасловом „Темљени показатељ самоуку који с њом је у стању без свакога наставника гитар од најпростијег елементарног почетка до највећег изображенија довести“. Следи потом и белешка о аутору дела: „Сачињена и прва на сербском диалекту издана од Георгија Милановића, отоманског босанског капелмајстора, 1842. године.“

Ова рукописна књижица малог формата, обима од деведесетак страна заиста представља први покушај издавања музичког уџбеника у српској музици и нема никакве сумње да је настанак овог дела врло значајан за нашу музичку историју, иако та књига заправо никада није штампана. Милановићева „Школа за гитар“ је вероватно најранији покушај писања инструктивног издања за учење гитаре на јужнословенским просторима, јер је „Школа за гитару“ знаменитог хрватског виртуоза Ивана Падовца, као прво инструктивно дело за овај инструмент у Хрватској штампана три године касније, 1845. године.

Рукопис Милановићеве школе за гитару пронађен је много касније и први пут је представљен јавности 1973. године на изложби „Српска уметност кроз векове“ у Галерији Српске академије наука и уметности. Приређивач ове изложбе, наш еминентни музиколог Стана Ђурић Клајн дошла је до тог рукописа у Београду, уз навод да је ова школа написана у Новом Саду, али за сада нису пронађене конкретније потврде које би прецизније документовале ову тврдњу.

Чини се да одлике самог рукописа и околности везане за његов настанак говоре у прилог претпоставци да је аутор планирао штампање овог инструктивног дела у Новом Саду, у граду са бројним српским живљем, где је гитара већ била врло популарна и добро прихваћена. Остају међутим нерасветљени разлози зашто та књижица није објављена. Могуће је да аутор није наишао на одговарајући одзив пренумераната, који би обезбедили паре за штампање, а неколико година после настанка тог рукописа, уследили су немири и ратни сукоби током Мађарске револуције и Буне 1848/49 године, када је Нови Сад претрпео страховито разарање, после којег више није постојала могућност да се ово издање објави.

Врло је занимљиво и питање ауторства „Школе за гитару“ коју потписује Георгије Милановић. Георгије Милановић је заправо био син Јосифа Шлезингера, који је у младости, претходно, носио име Адолф, али је доцније прешао у православну веру, посрбио име и презиме, а утврђено је и да је он четрдесетих година деветнаестог века заиста живео у Новом Саду. Георгије или Ђорђе Ш. Милановић (како се он доцније потписивао), крајем четрдесетих се, вероватно услед метежних ратних околности у Војводини, враћа у Београд, где је децембра 1848. године радио као практикант у државној служби. Недуго потом, 1850. Ђорђе Ш. Милановић је умро у Београду. Адолф Шлезингер или Георгије Милановић је вероватно добро владао гитаром, као и његов отац, Јосиф Шлезингер, тако да је он вероватно имао знање потребно за писање оваквог уџбеника, али збуњује чињеница што је аутор на насловној страни титулисан као „отомански босански капелмајстор“, одредницом која би донекле одговарала тадашњој позицији његовог оца Јосифа. Збуњује и то што се Георије Милановић заправо није професионално бавио музиком, иако је он у Београду објавио збирку од шеснаест српских народних игара приређених за клавир.

Приређивачи репринта факсимила оригиналног издања Милановићеве школе, објављеног у издању новосадског „Прометеја“ 2017, истакнути гитариста, композитор и музиколог др Урош Дојчиновић и Драган Судимац, открили су још неке збуњујуће чињенице – наиме, на основу језика којим је писано дело и на основу разлика у одликама рукописа различитих одељака, може се закључити да су на припреми ове књижице радила двојица аутора. Могуће је, чак и вероватно, да су Школу за гитару заједнички писали сам Јосиф Шлезингер и његов син, Георгије Милановић, радећи је по узору на неки од тада широко распрострањених уџбеника за учење свирања на гитари попут школа Карулија, Каркасија, Лењанија или Сора. Притом донекле збуњује и амбициозност целог овог подухвата – писање школе за гитару у средини у којој су тада постојали само рудиментарни облици музичког живота, јер ни Шлезингер, а ни његов син нису били гитаристички виртуози, ни еминентни педагози попут поменутих чувених гитариста, који би могли рачунати на ширу концертну промоцију свог педагошког деловања. Евидентно је уз то да њихов уџбеник ни концепцијски, ни по представљеном садржају ни изблиза не досеже претпостављене узоре, при чему постоје и индиције да су аутори ове школе у свом раду, без навођења извора, преузимали и музичке примере других композитора. Ипак, без обзира на све, „Школа за гитару“ Георгија Милановића је несумњиво изузетно значајно издање које сведочи о релативно скромном, али ипак значајном степену развоја тадашње гитаристичке уметности код Срба.

Упоредо са популаризацијом и развојем музицирања на гитари, на просторима Војводине од половине деветнаестог столећа започиње и брз развитак тамбурашке музике, која током свега неколико деценија у традиционалном музицирању преузима примат од ранијих доминантних инструмената фруле и гајди. Тамбурашка свирка и музицирање на гитари развијали су се мање-више независно једно од других, мада је сродност ових инструмената учинила да су многи тамбураши подједнако радо свирали на гитари и наступали уз овај инструмент. Тако је чувени новосадски тамбурашки капелник и прослављени композитор Марко Нешић, који је са оркестром Васе Јовановића „Бели орао“ обишао многе земље Европе, понекад излазио на бину и певао пратећи се на гитари.

Гитара је ипак посредно значајно утицала на развитак тамбурашке музике – наиме, негде почетком двадесетог века, већина тамбурашких инструмената, попут брача и контре, као и тамбурашког чела, од ранијег крушколиког облика корпуса мењају облик, тако да им градитељи дају облик сличан корпусу гитаре. До те промене дошло је под утицајем тадашњих аустријских и мађарских градитеља гитара, међу којима је била водећа радионица бечког мајстора Штауфера.

Током друге половине двадесетог века класична гитара у Србији и у Југославији доживљава свој највећи узлет, највише захваљујући сјајним концертним успесима и неуморном педагошком залагању др Јована Јовичића, (1926 – 2013), који је студирао код највећег гитаристе двадесетог века, славног Андреса Сеговије. Јован Јовичић, који је рођен у Врднику, рано се посветио уметности класичне гитаре, бавећи се најпре овим инструментом као самоук, док га врло запажени концерти и награде на музичким такмичењима нису уврстили у ред афирмисаних и најистакнутијих музичара своје генерације у Србији и Југославији.

Један од својих првих важних концерата Јован Јовичић је приредио у Новом Саду 1952. године, након чега су уследили изузетно успешни наступи у Београду и другим градовима, као и гостовања и турнеје широм Југославије и у иностранству. 1957. године Јовичић је био лауреат Светског такмичења класичне гитаре у Москви, после којег је он десетак пута одлазио на велике концертне турнеје по СССР-у. Крајем педесетих и почетком шездесетих година Јовичић се усавршавао на Академији Киђиани у Сијени код Андреса Сеговије, који га је доцније истицао као једног од својих најбољих студената. Јован Јовичић се такође бавио и компоновањем, створивши опус разноврсних композиција, углавном на фолклорне теме, а са великим успехом се бавио и сценском музиком, тако да је 1958. године освојио прву награду на Радијском фестивалу „При Италија“ за музику за радио драму „Птице“, као и прву награду за филмску музику на фестивалу у Бриселу, за документарни филм „Невеста Јадрана“. Овај врсни гитариста је са са изузетним успехом наступао широм Европе, као и у Америци и у многим азијским и афричким земљама, а једна од његових најуспешнијих турнеја био је низ концерата у Шпанији 1967. године, када је овацијама испраћен његов наступ у родном месту чувеног шпанског композитора и виртуоза Франциска Тареге, у Кастељону де ла Плани.

Упоредо са концертном активношћу др Јован Јовичић се бавио и научним радом, као професор физике на Београдском универзитету, а био је подједнако посвећен и музичкој педагогији, као аутор низа музичких уџбеника и иницијатор увођења наставе гитаре у музичке школе и на музичке академије у тадашњој Југославији. Захваљујући његовој тријумфалној концертној каријери, педагошким настојањима и неуморном залагању да класична гитара и на нашим подијумима заузме место цењеног инструмента уметничке музике, др Јован Јовичић је био утемељивач и родоначелник правог препорода гитаристичке уметности у Србији и Југославији. Војвођанин пореклом, Јовичић је увек био блиско везан за своје завичајно подручје, често је концертирао у Новом Саду и у другим градовима покрајине, снимао је за радио и телевизију, а и по завршетку концертне каријере доцније је пружао велику подршку раду овдашње асоцијације гитариста.

Са подручја Војводине потекли су и други значајни и заслужни гитаристи и педагози попут Мирослава Јешића из Зрењанина који је деловао у САД, Врдничанина Љубомира Маричића, који је доцније радио у Земуну и Косте Поповића, који је деловао у Сарајеву.

После извесног периода стагнације, гитаристичка педагогија и уметност класичне гитаре у Новом Саду крајем седамдесетих година добија нови подстрек увођењем овог инструмента у наставу у Музичкој школи „Исидор Бајић“, где је почела да предаје гитаристкиња из Немачке Демократске Републике Ана Маргарета Вучак. Делујући као посвећен и врстан педагог, професорка Ана Маргарета Вучак је у својој класи образовала низ сјајних младих гитариста, који су доцније и сами постајали веома успешни педагози или одлични концертанти. Она је такође урадила много и на популаризацији гитаристичке уметности, наступајући као солисткиња или у разним камерним саставима, а често у дуету са гитаристкињом Весном Петковић, која је доцније такође предавала у МШ „Исидор Бајић“.

Још један подједнако значајан и успешан уметнички подухват професорке Ане Маргарете Вучак било је и формирање омладинског оркестра гитара, у којем су наступали њени најуспешнији ученици. Овај ансамбл под именом Оркестар гитара Музичке омладине Новог Сада, који је био брижљиво и зналачки вођен одликовало је полетно и прецизно музицирање његових младих чланова, тако да су они остварили низ лепих концертних наступа и снимања за радио и телевизију. Међутим, управо када су млади новосадски гитаристи требали да оду на прво гостовање у иностранство, трауматична и бурна збивања почетком деведесетих осујетили су све планове за њихов даљи рад у оркестру.

VII

Упркос свим неповољним околностима и тешкоћама да се по одласку професорке Ане Маргарете Вучак обезбеде предавачи, у Бајићевој музичкој школи очувана је настава овог инструмента тако да су се млади перспективни гитаристи коју су завршавали средњу школу суочавали са проблемом како наставити даље школовање. Крајем деведесетих, 1998. године на Музичком одсеку Академије уметности у Новом Саду уведена је настава гитаре, где је за професора ангажован наш истакнути концертни солиста Зоран Крајишник, који је претходно већ предавао у Музичкој школи „Исидор Бајић“. Увођењем наставе гитаре на Академију уметности тако је у Новом Саду заокружен систем школовања на овом инструменту и створени су услови за још успешнији и бржи развој гитаристичке уметности у овој средини, што се убрзо и десило.

Концерти музике за гитару постајали су све чешћи, на њима су уз истакнуте домаће солисте наступали и реномирани страни солисти, тако да су временом створени институционални оквири који би усмеравали и подстицали овај нови велики узлет гитаристичке уметности у Новом Саду и у Војводини. Тако је 2007. године на иницијативу већег броја поклоника класичне гитаре из свих крајева покрајине формирана Асоцијација гитариста Војводине са председником, гитаристичким педагогом Рашком Радовићем, чији су чланови својим разноврсним иницијативама убрзо значајно обогатили деловање овог удружења и проширили токове гитаристичке музике, не само у Новом Саду и у Војводини већ и знатно шире. Асоцијација је тако убрзо покренула Војвођански фестивал класичне гитаре, у оквиру којег је установљено и Покрајинско такмичење младих гитариста. За почасног председника Асоцијације гитариста Војводине и за покровитеља фестивала именован је др Јован Јовичић, који се радо одазвао овом позиву, дајући пуну подршку настојањима чланова Асоцијације, да и даље наставе афирмисање класичне гитаре и унапређење музике на овом инстументу, које је овај наш еминентни солиста започео пре неколико деценија.

Војвођански фестивал класичне гитаре сваке године окупља угледне и афирмисане домаће и стране солисте и педагоге, на овдашњем такмичењу увек учествује велики број младих гитариста из целе Србије и из других земаља региона, тако да је ова гитаристичка фешта већ од самих почетака имала интернационални карактер.

Чланови Асоцијације осмислили су и успешно остварили још неколико врло амбициозних и значајних уметничких подухвата. Уз Војвођански фестивал класичне гитаре установљено је и Светско гитаристичко такмичење, на којем је путем интернета у првој етапи предвиђено учешће младих гитариста из целог света, који шаљу снимке својих интерпретација. После преслушавања снимака жири такмичења позивао је у Нови Сад финалисте, који су у овде пред члановима жирија и публиком свирали такмичарски програм, након чега су проглашавани победници. На сличан начин организовано је и Интернационално такмичење за нове композиције намењене класичној гитари. Оба ова конкурса која су у време свог покретања била апсолутна новина у гитаристичким круговима привукла су изузетно велику пажњу, тако да су на њима учествовали такмичари из целог света, из целе Европе, са америчког континента, Далеког истока и Аустралије. Захваљујући овим конкурсима, као и изузетном квалитету младих концертаната и композитора који су учествовали на поменутим такмичењима, Нови Сад је током последих петнаестак година заузео видно место на мапи значајних гитаристичких центара Европе и света.

Поред наступа бројних изузетно даровитих и успешних младих солиста, на овим фестивалима домаћој публици представили су се и многи врхунски, интернационално афирмисани млади гитаристи из иностранства, попут сјајног композитора и концертног солисте Јанка Рашете из Пољске, Санела Реџића који тренутно делује у Немачкој, као и младог и изузетно перспективног француског концертанта Рафаела Филатра, који је недуго после наступа у Суботици на концерту организованом у сарадњи са фестивалом „Еурострингс“ 2018. године учествовао и победио на једном од највећих светских гитаристичких конкурса, на такмичењу Гитаристичке фондације Америке у САД.

Војвођански фестивал класичне гитаре су сваке године одликовали врло успешни и ексклузивни музички догађаји и концерти. Током одржавања ових фестивала и летњих школа класичне гитаре у Новом Саду су гостовали неки од најцењенијих светских солиста на класичној гитари, међу којима су били Ањело Дезидерио, Егберто Гисмонти, Един Карамазов, Зоран Дукић, Гаел Солал, Марко Тамајо и други. Међу овим наступима било је посебно значајно концертно вече посвећено премијерним извођењима композиција једног од водећих светских композитора за гитару, Никите Кошкина 2013. године, на којем су учествовали гитариста Един Карамазов, пијанисткиња Слободанка Стевић, чланице Гудачког квартета ТАЈЈ, флаутисткиња Лидија Љубичић и солисткиња на гитари Ема Штајн.

Упоредо са организовањем фестивала и сродних програма, попут летњих школа гитаре, у оквиру Асоцијације повремено се приређују и радни периоди Омладинског оркестра гитара, који сада води професорка Сандра Спасојевић. Значајна пажња се посвећује и издавачкој делатности објављивањем нотних издања и књига које у фокусу имају гитаристичку уметност али и шири дијапазон музиколошких тема, међу којима су Збирка савремених српских композитора за гитару, Приручник за лествице и етиде намењен настави у музичким школама, музиколошка студија „Исидор Бајић, педагог, издавач и мелограф“ Данијеле Шутановац, монографија „Хоризонти звука“ посвећена животу и музичком опусу др Јована Јовичића аутора Борислава Хложана, потом збирка клавирских транскрипција концертних етида Еитора Вила Лобоса које је начинила пијанисткиња и композиторка Јулија Бал, такође и књига „Гитара кроз векове“ аутора Евите и Стевана Јовића и друге.

Стасавање младих генерација даровитих и перспективних гитариста, од којих су многи своје прве кораке на концертној сцени начинили управо захваљујући Асоцијацији, Војвођанском фестивалу класичне гитаре и овдашњем гитаристичком конкурсу учинили су данас Нови Сад и покрајину једним од врло значајних средишта уметности класичне гитаре у Србији, региону и у овом делу Европе, заокружујући развојни лук успешног развоја наше гитаристике, започет овде пре више од два века.

Борислав Хложан

Културни центар Војводине “Милош Црњански”

КОНТАКТ

АКТУЕЛНО