Објављен 70. број „Нове мисли”

У издању Културног центра Војводине „Милош Црњански” објављен је 70. број часописа за савремену културу Војводине „Нова мисао”.

Велика очекивања

Чини се да књига још увек опстаје у овом деформисаном свету. И поред свега и упркос свему. То је показао и овогодишњи сусрет издавача „Fellowship Novi Sad 20.25” који је одржан још половином августа, али било је потребно да се слегну утисци да бисмо у овом броју „Нове мисли” донели осврт на овај програм, који организује Културни центар Војводине „Милош Црњански”. Било је у Новом Саду и Београду тих дана гостију из целог света. Дванаест представника издавачких кућа и књижевних агенција из Кине, Русије, Мађарске, Италије, Турске, Египта, Северне Македоније, Немачке и Пакистана понело је заиста посебне утиске, а не само бројне информације о писцима, издаваштву и функционисању тржишта књига.  „Како нас други виде” можете сазнати из дневничких белешки Прашанта Патака, шефа развоја издаваштва на енглеском језику издавачке куће Giunti Editore S.p.A у Италији, као и из текста Сјаомеј Чен, главне уреднице издавачке куће „Lifetree books” у Кини.

Читалачку авантуру у овом броју „Нове мисли” започињемо прозним сегментом, у којем смо овога пута представили Ђорђа Писарева њим самим (уживајте у одломку из његовог романа у рукопису „Изгубљени у градовима”, али и криптографским текстом Илије Бакића који (раз)открива постмодернистичку шифру Писарев – Шепард, као и књижевнокритичким текстом Владиславе Гордић Петковић, која пише о његовом удруженом раду самосвојног писца и посвећеног читаоца.

Књизи у част је и мини-темат посвећен Зорану Ђерићу, једном од водећих савремених српских песника, есејиста и преводилаца, од којег су се стиховима опростили Благоје Баковић и Сунчица Радуловић, док је Наташа Бундало Микић најавила објављивање „Алманаха ДНК” њему у спомен, а Зденка Валент Белић објављивање песама из Ђерићеве заоставштине.

Ту су и представници старије и млађе генерације словачке прозе: Павел Виликовски, чији је одломак из романа „Слушање разговора” превео Михал Харпањ, као и одломак из романа Jaне Миценкове „Крв је само вода”, у преводу Теодоре Белић. Владан Бајчета пише о једној загубљеној песничкој књизи – „Октавама” Миодрага Павловића, а Милан Р. Симић о писцима као књижевним ликовима тј. дописивању живота Бруна Шулца.

Као раскршће различитих области уметности, „Нова мисао” читаоцима нуди и другачије стазе: велики интервју Наташе Гвозденовић са Горданом Ђурђевић Димић, првакињом Драме Српског народног позоришта, чија је радост игре на позорници овог театра присутна већ 40 година, затим есеј о ликовној уметности Горана Јуреше „Соба у којој киша увек пада – појам простора празнине у делима Хуана Муњоза”, критички приказ филма „Господин Азнавур” Дејана Петровића, као и текст Наташе Тасић о концерту Ансамбла 2K+ „Sweetheart, Goodbye!”, одржаног у новосадској Синагоги.

За крај смо оставили текст Миле Михајловић који има мирис старих књига, а говори о развоју српског штампарства између Венеције и Хабзбурга. Са том аромом прашине и историје штампане књиге завршавамо и овај преглед броја…

Жаклина Дувњак Радић,

уредница