Objavljen je 26. broj časopisa „Interkulturalnost“
U izdanju Kulturnog centra Vojvodine „Miloš Crnjanski“ objavljen je 26. broj časopisa za podsticanje i afirmaciju interkulturalne komunikacije „Interkulturalnost“.
U ovom broju čitaćete:
Interkulturalna istraživanja
Marija Nenadić: DRUGOST KAO USLOV CELOSTI
Agota Vitkai Kučera: ODNOS, UTICAJI I MEĐUZAVISNOST UMETNIČKE I TRADICIONALNE MUZIKE
Melina Panaotović: PROBLEM DRUGOG U RANOJ DRAMI LEONIDA ANDREJEVA
Zdenka Valent Belić: SLIKA SRBA U DELU JOSIFA PODGRADSKOG
Sanja Kojić Mladenov: AVANGARDNE UMETNICE U VOJVODINI
Đenđi Katona Kormanjoš: PROŠLOST I SADAŠNJOST TORONTALTORDE, MALOG NASELJA U BANATU
Viđenja
Aleksandra Stević: KOVAČ NACIONALNE SAVESTI: DŽOJSOV STIVEN DEDALUS I NACIONALIZAM BEZ NACIONALIZMA
Laura Mulvey: VIZUELNO ZADOVOLJSTVO I NARATIVNI FILM
Dijalozi
POSVEĆENOST SINERGIJI KULTURA, Sa Nazli Berivan Ak razgovarala Gordana Draganić Nonin
Koordinate
Miloš Lazin: VANŽANROVSKO DRAMSKO
Marina Arsenović Pavlović: KRITIČKI PRIKAZ DOPRINOS ROMA KULTURI NARODA SRBIJE, ZBORNIK RADOVA (2022)
Nadia Czachowska Aleksić: PROSTOR I ETNIČKI ODNOSI U ROMANU NEOPLANTA ILI OBEĆANA ZEMLJA LASLA VEGELA
Aleksandra Đurić Bosnić: MELANHOLIJA KAO POZIV NA BUĐENJE
Reč urednice
Aleksandra Đurić Bosnić
Kultura sećanja i(li) osećanje drugosti
Kao ljudskoj vrsti, data su nam mnoga i raznolika umeća i podešenosti. Među ovim prirođenim prednostima nalaze se i sposobnost pamćenja, umeće empatije i mogućnost preoblikovanja katarzom. Šta se dešava onda kada je pamćenje namerno selektivno, onda kada empatiju vidimo kao refleks slabosti i beskorisnu veštinu proisteklu iz viška sentimenta, onda kada katarzu osećamo kao pretnju, jer – kuda bismo bez naših senki i naših samoobmana…
Arhetipska matrica zaborava vodi nas do grčke mitologije i priče o Leti, reci u podzemnom svetu iz koje piju duše pokojnika da bi zaboravile prošlost. Naime, tek kada bi zaboravile svoje patnje u prethodnom životu, duše su bile spremne da žive novi. Međutim, u arhetipskim obrascima kao i u realnosti, postojale su i postoje i one patnje koje smo svesno nanosili ili nanosimo drugima, kao i njima proporcionalni zaboravi koji bi, u idealnoj projekciji onih koji su zaboravu skloni, istovremeno značili i poništavanje krivice i odgovornosti.
U studiji Kultura sećanja Todor Kuljić piše da organizovano društveno pamćenje nikada nije samo skladištenje iskustva iz prošlosti i da je njegova važna funkcija strukturiranje komunikacijskih aktivnosti kojima grupa određuje sopstveni odnos prema svetu i sebi. Upravo pamćenje dovodi selektovane sadržaje prošlosti u smisaoni poredak i daje mu potencijal tumačenja sveta, ali ovaj proces podrazumeva dvostrukost: čuvanje odabranih sadržaja i zaborav drugih. Sećanje je, formuliše Kuljić, „zahvat u prošlo uvek iz nove sadašnjice”, jer su akteri sećanja i njegove rekonstrukcije pretežno društvene prirode: „Mogu biti institucionalizovani (državni autoritet, sistem obrazovanja, masovni mediji, partije, crkva) i neinstitucionalizovani (porodica, krug prijatelja, neformalne grupe)”. Uz upozorenje da pamćenje nije samo pasivni odraz kulture i politike, već uvek i istovremeno i tvorac kulturnih obrazaca i vrednosti privatnog i javnog života, Kuljić precizno određuje da je prošlost sredstvo vladanja „jer priče učvršćuju autoritete i stvaraju socijalni smisao”, a „sklad i pravdanje država, ustanova i pojedinaca zavise od prošlosti”.
Čija su, zapravo, naša sećanja i odakle potreba za tačnim društvenim sećanjem? U društvima koja su imala iskustvo kolektivnih trauma visokog intenziteta, socijalno pamćenje je proces kojim se postepeno i uglavnom dugo ovladava. Jer, uvek podrazumeva i vrlo bolna i nikada jednoznačna suočavanja sa prošlošću, pitanja individualne i kolektivne krivice i odgovornosti, kao i mogućnosti individualnog i kolektivnog preobražaja putem prolaska kroz proces najpre onoga što nazivamo katarzom, pa potom i transformacije.
Etimološko poreklo reči katarza upućuje na pročišćenje, odnosno, ritualno očišćenje od neke nečistoće. U psihologiji ona podrazumeva složeni proces dovođenja potisnutih sadržaja u svest koji se abreaguju ponovnim preživljavanjima ili verbalizacijom, a rezultat ovog procesa je smanjenje tenzija nastalih potiskivanjem patogenih iskustava i frustrirajućih emocija. Prema Aristotelu, katarzu izaziva sled tragičnih događaja koji nam nudi prepoznavanje i pročišćenje utemeljeno na svojevrsnoj empatiji, onda kada shvatimo da strada neko sasvim sličan nama.
U Filozofiji zla, Laš Svensen piše da pod savešću podrazumeva sposobnost osećanja krivice i podseća da prvo pojavljivanje pojma savesti nalazimo u Eshilovoj replici „Griža savesti! Znam šta sam uradio”. I upravo je osećanje krivice ono koje može da spreči buduće istovrsne postupke. Jer, sposobnost kajanja je, kaže Svensen, neophodna da bi se spoznalo sopstveno zlo i krajnji izraz moralne samospoznaje.
