Od Srbije do UNESKO-a: Put jedne izuzetne žene

/in /by

Intervju sa Milenom Dragićević Šešić,

časopis INTERKULTURALNOST br. 18

 

Od stvaranja mastera za kulturnu politiku i menadžment u Beogradu, nakon završenih bolnih ratova u Jugoslaviji 2001. do odgovornosti vođenja Unesko katedre za interkulturalnost, menadžment umetnosti i medijaciju na Balkanu, Milena Dragićević Šešić je imala jedan izuzetni put u službi umetnosti i kulture.

Milena Dragićević Šešić je dobila ENCATC nagradu za životno delo (ENCATC Fellowship Award) 2019. za svoj sveukupni doprinos razvoju kulturnih politika i kulturnog menadžmenta. Ovaj razgovor sa jednom izuzetnom ženom ostvaren je tokom ENCATC kongresa u Burgundskoj poslovnoj školi u Dižonu (Burgundy School of Business), oktobra 2019.

 

  • Sada se sve pravi prema potrebama, ne umetnosti i kulture već za one koji imaju političku, ekonomsku i društvenu moć – za influensere.

 

Kada sam bila student, u Beograd su dolazili studenti iz celog sveta na studije, posebno oni iz nesvrstanih zemalja, jer je Jugoslavija bila lider pokreta Nesvrstanih. Naravno, sve se to promenilo devedesetih godina zbog rata u Jugoslaviji. Nacionalizam je uspeo da prodre i u kulturni sistem i Beograd se izolovao. To se ponovo promenilo nakon 2001. godine kada je došlo do promena u politikama većine balkanskih zemalja. Tada sam pomislila da bi bilo vrlo dobro da pokrenemo jedan master program u domenu kulturne politike i menadžmenta na engleskom jeziku da bismo privukli studente, pre svega iz regiona ali i šire, da ponovo razmotre Beograd kao moguće mesto studija. Smatrala sam da je upravo područje kulture ono sa kojim treba da počne proces pomirenja i dijaloga u regionu, jer je sa kulturom taj proces razgradnje i mržnje i počeo. Projekat je odmah postao veoma uspešan, studenti su počeli da se javljaju i dolaze pa smo kroz godinu dana dali i mogućnost studiranja na francuskom jeziku, za šta su posebno bili zainteresovani kandidati iz Rumunije, jer u celom regionu sličnih programa nije bilo. Malo po malo, na studije su počeli da dolaze i kandidati iz Francuske, subsaharske Afrike i celog sveta, pa je program master studija postao istinski kosmopolitski.

Program je imao i malo drugačiji fokus od uobičajenih master programa kulturnog menadžmenta u Evropi, jer nije bila reč o upravljanju kulturom u cilju zarađivanja novca umetničkim delima, već o upravljanju kulturnim razvojem u cilju zadovoljavanja najrazličitijih ljudskih potreba, dakle o menadžmentu u kulturi u službi društva. Naravno da smo izučavali i marketing, ali ne samo u službi prodaje i informisanja već u službi razvoja publike koja bi ljudima dala želju i razvila ukus i potrebu za raznolikim umetničkim doživljajima.

Već posle dve godine, Unesko je prepoznao značaj ove katedre u regionu i dodelio nam titulu Unesko katedre za interkulturalnost, menadžment umetnosti i medijaciju na Balkanu. Naravno, danas fokus nije više samo na Balkanu, naši studenti dolaze i iz Latinske Amerike, Irske, Kine, Japana, Egipta i drugih arapskih zemalja. Svi oni dolaze iz različitih konteksta u kojima su ključni problemi kulture i kulturnog razvoja bitno drugačiji. Negde su to problemi post-kolonijalizma (Benin), negde su to problemi, kako to mi na Balkanu kažemo, autokolonizacije koju sprovodimo, prihvatajući stvari koje nam nisu neophodne samo zato što to dobro zvuči ili što je to usvojena paradigma anglo-američkog sveta. Stoga je glavni oblik rada i učenja na katedri – analiza i debata – kojima studenti osvetljavaju probleme i pokušavaju da nađu policy rešenja ili odgovore u dobrom upravljanju/menadžmentu kulturnim sistemom. Time se utiče na razvoj profesionalne odgovornosti menadžera u kulturi, upravljača, medijatora, kulturnih operatera i animatora kulture, da upotrebim i tu reč koja se više gotovo ne koristi u Evropi, sem u Poljskoj, a van Evrope u Brazilu. Već to ukazuje da je profesija menadžera u kulturi jedna porodica zanimanja, kako to definiše sociologija profesija, koja su među sobom prilično različita, ali se sva zasnivaju na istim vrednostima.

 

  • Čini mi se da na vašoj katedri mora biti u centru tekst Unesko konvencije kojim se podržava raznolikost kulturnih izraza i kojim je, bar ovde u Francuskoj, podržano pravo na kulturu koje je kasnije definisano Friburškom poveljom i koje polazi od raznolikosti, jer to su povezani pojmovi.

 

Katedra na kojoj je razvijen program menadžmenta u kulturi na našem Univerzitetu stvorena je još 1960. godine, pod imenom organizacije scenskih i kulturno-umetničkih delatnosti na Fakultetu dramskih umetnosti i već tada se pozivalo na pravo na kulturu svih građana. Interesantno je da u to vreme pravo na kulturu nije bila značajna svetska tema, ali je otac studija kulture i kulturne politike u Srbiji – Stevan Majstorović, već 1971. godine objavio knjigu Pravo na kulturu, a zatim 1974. knjigu Kultura i demokratija. Dakle, naše studije menadžmenta u kulturi, koje sam i ja završila, još u to vreme bile su zasnovane na tim vrednostima. Stoga je i danas to temelj ovog programa na engleskom i francuskom jeziku, kao i konvencije Uneskoa, poput Deklaracije o kulturnoj raznolikosti iz 2003, Konvencije o raznolikosti kulturnih izraza iz 2005. Unesko nas je izabrao da budemo među deset najznačajnijih Unesko katedri na svetu, referentnih za promociju Konvencije iz 2005. godine.1 Mi smo tu jedna od retkih semiperiferalnih katedri – dakle ne pripadamo ni Globalnom Severu ni Globalnom Jugu, negde smo između, u toj savremenoj geopolitici, nismo ni Zapad, a ni sasvim na periferiji da bi tek nekritički primali uticaje trendova sa Zapada. Dakle, mi pripadamo toj semiperiferiji koju oblikuju Južni Mediteran, Balkan, kavkaske zemlje, koji mogu da proizvode sopstvena znanja i da se pozicioniraju u dobrom odnosu sa BRICS zemljama (Brazil, Rusija, Indija, Kina, Južna Afrika) koje su danas u središtu pažnje tog Globalnog Severa, pre svega zbog veličine tržišta. Mi kao kulture negde između uspostavljamo i relacije, ali i distance i prema jednima i prema drugima. Nama je veoma vidljivo da i iz tih zemalja dolaze neke opasne tendencije, od populizma nove brazilske politike, autoritarnosti Kine, kao što su za kulturu pogubne i mnoge tendencije komercijalizacije kulture koje stižu sa Globalnog Severa. Tako će Igra prestola biti nametana danas kao vrhunski kulturni doživljaj, pa će u kulturnom turizmu Dubrovnika danas mesta snimanja Igre prestola biti ključna mesta turističkih poseta, a ne mesta direktne demokratije koju je Dubrovnik imao od XII do XIX veka, sve do Napoleonove okupacije, kada je ova slobodna republika prestala da postoji jer ju je, povlačenjem Napoleona, okupirala Austrougarska. Turisti o tome ne znaju ništa, a kulturna vrednost Dubrovnika predstavljena je suvenirima vezanim za Igru prestola. Biti nezavisan slovenski grad u tom periodu bila je velika stvar i slobodarski duh razvijan kroz dubrovačku književnost toga doba temelj je svih kasnijih južnoslovenskih literatura.

 

  • Koje su vaše konkretne akcije kao šefice Unesko katedre za interkulturalnost, menadžment umetno-sti i medijaciju na Balkanu upravo na toj semiperiferiji ali i šire u svetu?

 

Kao ekspert Uneskoa, sa jedne strane, i kao šefica Unesko katedre sa druge strane, angažovana sam na velikom broju različitih razvojnih projekata. Kao ekspert Uneskoa za tehničku pomoć u razvoju kulturnih politika vezanih za konvenciju iz 2005. godine, pripadam grupi od 30 eksperata koji su do sada pružili pomoć u više od 20 zemalja u razvoju iz celog sveta. Radila sam mnogo u jugoistočnoj Aziji, posebno u Kambodži, ali i Južnoj Koreji i Vijetnamu (seminar u Južnoj Koreji koji sam vodila pokrio je ceo azijsko-pacifički region) na uvođenju podrške razvoju savremene umetnosti kroz programe kulturnih politika. Kao nezavisni ekspert, radila sam i radim mnogo u Indiji, u arapskim zemljama (preko Fondacije Al-Mavred i Evropske kulturne fondacije) na podizanju kapaciteta nezavisnih kulturnih operatera, kao i stvaranju mreže lokalnih trenera i programa u vezi sa unapređenjem kulturnog menadžmenta. Mislim da je to bio jedan od ključnih rezultata mog rada, da upravo u ovim zemljama, u kojima nema odgovarajućih javnih politika (i u kojima se kultura ne vrednuje kao javni interes i javno dobro), a ni odgovarajućih obrazovnih programa, pomognem u razvoju kadrova koji će, ne samo primenjivati zapadna znanja, već uspevati da produkuju i sopstvena znanja, neophodna na tom terenu. To se postiže tako što zajedno istražujemo, analiziramo i interpretiramo rezultate, pokušavajući da utvrdimo, na primer, koje i kakve forme preduzetništva u kulturi mogu biti primerene tom terenu, prepuštenom neoliberalnoj kulturnoj politici. Tako zajedno biramo ideje koje su tu stvorene, na tom terenu, a onda ja pomažem u njihovom boljem oblikovanju i interpretaciji da bi ih oni kasnije u svojim treninzima mogli koristiti kao studije slučaja, primere za diskusiju, jer se sa njima svi polaznici mogu lakše identifikovati nego sa primerima koji dolaze sa Zapada. Interesantno je da me je uspešan arapski program odveo u Indiju, jer su me kolege iz Indije čule kako sam pomogla da se menadžment u kulturi sa kulturnom politkom odozdo uspostavi kao praksa u arapskom svetu, polazeći od arapskih iskustava. Prišla mi je Sandžna Kapur iz Pritvi teatra iz Bombaja i rekla da je upravo to njima potrebno i da ona čak prepoznaje u tom mom balkanskom i arapskom iskustvu znanja koja su više „inovativna snalaženja“ i koja liče na to što oni pokušavaju, a što im treneri koji dolaze iz anglo-američkog sveta poništavaju kao prakse koje su nestručne. „Oni nam dolaze sa pričama o filantropiji, velikim dugoročnim sponzorstvima, marketinškim akcijama – svemu onome čime se mi teško možemo uspešno baviti u malim indijskim pozorištima.“ Odmah sam shvatila da i oni, kao i mi, „kolažiraju“ – prave neka svoja rešenja, ali ona ostaju nepoznata u širem pozorišnom svetu Indije. Dobila sam ponudu od njih koju nisam mogla da odbijem – da u mesec dana obiđem petnaestak pozorišnih kolektiva širom Indije, članova Indijskog teatarskog foruma i da onda pripremim odgovarajući trening. Reč je bila o izuzetno različitim pozorišnim trupama: od onih koje se bave tradicionalnim pozorišnim formama u ruralnoj sredini (poput Katakalija, ali je ovde bila reč o Kataikutu dalitskoj pozorišnoj formi), preko uličnog političkog levičarskog amaterskog teatra, turupa koje se bave bulevarskim pozorištem, dramskim pozorištima, pa sve do onih koji se bave savremenim plesom i umetničkim istraživanjima (poput pozorišta Adišakti iz Tamil Nadua). Poslala sam im upitnik pre dolaska, zatim sam ih na licu mesta intervjuisala, uvek u formi grupnog intervjua, sa što većim brojem članova kolektiva. U tom procesu istraživanja već sam imala priliku da naslutim koje je pozorište dobro u kom domenu menadžmenta i marketinga i ko od njih lično ima sposobnosti konceptualizacije iskustva i prenošenja znanja. Tako se nakon završnog seminara u Bombaju iskristalisalo radno jezgro onih koji će postati budući treneri i za koje sam ja oblikovala edukativni trening za trenere, seminar, veoma specifičan, individualizovan. Nakon toga, ta grupa je uzela na sebe da zajedno sa mnom radi na oblikovanju trening programa za mlade pozorišne trupe koje žele da postanu profesionalne. Sada oni imaju jedan obrazovni program, jedinstven na svetu – SMART Indija (Strategic Management in the Art of Theatre), koji vode oni sami, pozorišni radnici, pružajući, ne samo kurs već i dodatne oblike edukacije kroz međusobnu razmenu stažista po principu solidarnosti. To je, u stvari, učenje kroz neposredne razmene iskustava, učenje jednih od drugih. Ovu vrstu solidarnosti, međusobne podrške i empatije među profesionalcima u kulturi nisam srela nigde u svetu, (smeh) čak ni na Balkanu. Prva tri seminara bila sam sa njima, da im budem moralna podrška (jer treba imati u vidu da su oni pozorišni umetnici, nisu profesionalni menadžeri, iako time moraju da se bave, a svakako nisu treneri – edukatori), ali oni su ih u potpunosti sami izveli, iako sam ja nakon prvog imala puno sugestija i komentara u vezi sa njihovim trenerskim radom, već na trećem nije bilo potrebno ništa u pristupu i metodama, a još manje u sadržajima, da se menja.

 

  • Dakle, vaša pedagoška praksa ne polazi od jednog određenog programa i metode, već nastoji da stvori jednu mrežu koja će onda sama da razvija programe uticanja na javne politike i prakse delovanja?

 

Mislim da ste dobro osetili ono što želim da postignem u svom radu i mislim da sam doprinela da se tako nešto ostvari na Balkanu. Mi na Balkanu nikada nismo bili zadovoljni našim nacionalnim kulturnim politikama, stoga sam nastojala da podržim razvoj nezavisnog kulturnog sektora i razvoj njihovih kompetencija u domenu kulturne politike. Prvi zadatak mi je bio da pomognem u njihovom međusobnom povezivanju (počelo je od programa Kultura nova) i istinskom stvaranju mreže. U početku su se i oni sami pitali čemu mreža, da bi uskoro postalo jasno da je mreža neophodna baš zbog zagovaranja promene javnih kulturnih politika i kreiranja sopstvene kulturne politike odozdo. Danas, na celom Balkanu, sem u Crnoj Gori, imamo nacionalne mreže nezavisnih kulturnih organizacija (poput NKSS u Srbiji) koje okupljaju, ne samo pozorišne već sve aktere na kulturnom planu, od onih koji se bave urbanizmom i javnim prostorom, do onih koji se bave umetnošću ili nasleđem. Svi oni zajedno formirali su Kooperativu, „federaciju“ koja povezuje sve ove nacionalne mreže i koja je aktivna u zagovaranju novih instrumenata kulturne politike, nekad uspešno, a nekad ne. To će često zavisiti od situacije u društvu, pa su u Hrvatskoj uspeli da izlobiraju za stvaranje fonda Kultura nova sa javnim novcem, a kojim će upravljati upravo na transparentan način, civilno društvo, tj. organizacije koje učestvuju na konkursu. Tako je fond Kultura nova neka vrsta poluautonomne organizacije jer, ipak, zavisi od Ministarstva culture, ali je deo svojih ovlašćenja prenela i na nevladin sektor. Situacije u Makedoniji i Srbiji su različite, trenutno je u Makedoniji povoljniji položaj nevladinog sektora, dok je situacija u Srbiji politički veoma zaoštrena. Čak je Nezavisna scena tužila Ministarstvo kulture sudu i dobila proces zbog neadekvatno i netransparentno organizovanog konkursa 2016. godine (loša raspodela javnog novca), no novac je potrošen kako je potrošen, a javne vlasti danas još više ignorišu na konkursima članice Nezavisne kulturne scene Srbije.

S druge strane, organizacije na nezavisnoj sceni imaju više znanja u domenu menadžmenta u kulturi od ustanova u javnom sektoru, pre svega kad je reč o strateškom planiranju. Do sada su ustanove kulture odbijale da rade svoje strateške planove dok Ministarstvo ne donese opšti razvojni strateški plan. Prošle godine je Ministarstvo sa svojim službenicima izradilo Nacrt strateškog plana, koji je na javnoj raspravi osporen i od stručnjaka i od članica Nezavisne kulturne scene Srbije, te nikada nije ni stigao do Vlade. To je još jedan od razloga za veliku distancu između javnih vlasti i nevladinog sektora.

Sa svim tim iskustvima borbe civilnog društva u kulturi mnogo smo pomogli i arapskim zemljama u vreme i nakon Arapskog proleća. Razumeli smo njihov strah od umrežavanja, tj. međusobnog povezivanja. Upravo sada u Maroku, koji je ipak jedna od stabilnijih zemalja arapskog sveta, nevladina organizacija Rasin (Racines), koja se bavila baš kulturnom politikom i stekla veliki ugled u Evropi i svetu, nedavno je sudski ukinuta. Da ne govorimo o tome šta se dešava u Egiptu u kojem je u ovom trenutku izuzetno teško i iz kojeg su otišle brojne organizacije. Činjenica da i dalje postoji Al-Mavred, iako je morao biti preseljen u Liban, izuzetno mnogo znači malim organizacijama u domenu kulture da se međusobno upoznaju i povežu i da osećaju da postoji neko na ovom svetu ko može da im pomogne u trenucima krize.

Već šest godina angažovana sam na sličnom poslu u Belorusiji i upravo sam završila edukaciju četvrte generacije beloruskih kulturnih operatera. Prva generacija, koju je činilo dvadesetak polaznika iz dvadesetak različitih kulturnih organizacija, nije želela ni da čuje pomen reči mreža, a kamoli da je prave. Smatrali su da je vlast suviše autoritarna i sumnjičava i čim vide tri organizacije zajedno – to je opasno. Međutim, sada, četvrta generacija sama insistira da im pomognemo u međusobnom povezivanju i umrežavanju i sa onima koji su već završili program podizanja kapaciteta. Shvataju da je neophodno da se razvije uzajamna solidarnost.

 

  • Mogao bih da vam postavim, dakle, pitanje u vezi sa svakom evropskom zemljom i siguran sam da biste imali dovoljno anegdota za svaku od njih, ali postaviću vam sada jedno pitanje, kao poslednje, pitanje usmereno ka vama samima: koje su to teme koje vas trenutno preokupiraju u vašem istraživačkom radu u kojem smo videli do koje mere sam teren (empirijsko praktično iskustvo) igra važnu ulogu?

 

Mene danas preokupira jedno veoma teško pitanje – to je pitanje da li polje kulture može da ostvari makar onoliko autonomije i slobode koliko ima univerzitet? Univerziteti imaju povelju koja im garantuje autonomiju i koja se poštuje u većini zemalja sveta, makar u demokratskom svetu. Tako su rektori i dekani uglavnom birani od svojih kolektiva, čak i kada, u nekim zemljama, taj izbor postaje validan kada ga potpiše ministar. Međutim, univerziteti su u potpunosti slobodni kada je reč o nastavnim programima i naučnim istraživanjima. Nažalost, kultura nema taj stepen autonomije. Čak i jedan Kresnik u Berlinu može da doživi da bude smenjen od lokalnih vlasti. Veliki broj umetnika i kulturnih radnika, kada se političke vlasti promene, može lako biti otpušten i poslan na ulicu bez velikih obrazloženja. Dakle, evaluacija u domenu kulture ne zavisi samo od kulturološke ekspertize, od izvrsnosti aktera, već je veoma često politička. Posebno se često to dešava u zemljama sa populističkim vladama, poput Poljske, Mađarske pa i Srbije. Problem je što se čak i u Evropskoj uniji kultura posmatra kao nacionalno pitanje, a na evropski nivo su smeštena samo pitanja međusobne saradnje, mobilnosti umetnika, međunarodnih koprodukcija i partnerstava. Stoga se moja istraživanja danas usmeravaju ka pitanju: da li kultura može da ostvari svoju autonomiju, da se oslobodi pritiska dnevne politike? Tačno je da je kulturno polje političko polje i moram da priznam da nema mnogo istraživanja u ovom domenu, čak i ako gledamo univerzitetska istraživanja – malo njih se bavi recentnim pritiscima neoliberalnog sistema, tj. akademskog kapitalizma na oblikovanje studijskih programa. Jedno od mojih istraživačkih polja bavi se univerzitetskim obrazovanjem i činjenice mi pokazuju koliko su univerziteti pritisnuti zahtevima tržišta, zahtevima politike, tj. ministarstava obrazovanja i nauke da se programima i projektima mora ostvariti dodatna zarada pa se gase i departmani humanističkih nauka. Ti pritisci se dešavaju i u Evropskoj uniji – u Mađarskoj je nedavno, ne samo ukinut Centralno evropski univerzitet već su studije roda zabranjene na celoj teritoriji Mađarske, zato što predsednik republike to ne voli, a partija na vlasti smatra da tu nije reč o nauci, već da te studije promovišu homoseksualizam i nameću učešće žena u vlasti. Nije, dakle, ostavljeno samom univerzitetu da o tome odlučuje. Nažalost, moja sopstvena iskustva pokazuju kako lako gašenja departmana mogu da se dese u nekoj zemlji Evropske unije. Učestvujem i učestvovala sam na nekoliko zajedničkih master programa sa univerzitetima iz Evropske unije. Master program o kojem sam govorila razvijamo zajedno sa Univerzitetom Lion 2 i studenti dobijaju dvostruke diplome i to funkcioniše vrlo dobro, jer je Univerzitet Lion 2 javni univerzitet. Imali smo jedan drugi zajednički master program (MAIPR) koji smo razvijali sa univerzitetima u Helsinkiju, Amsterdamu i Voriku. To je bio Erasmus Mundus master međunarodnih istraživanja umetnosti performansa, koji je odlično funkcionisao pet godina pomoću novca Evropske unije. Kada je nakon pet godina moralo da se pređe na tržište, jer je Evropska unija odlučila da dâ prednost masterima u domenu preduzetništva i primenjenih nauka, Univerzitet u Helsinkiju je morao da se povuče, jer je, prema finskim zakonima, univerzitetima zabranjeno da primaju novac od studenata. Iako je narednih godina program bio samoodrživ, jer je zbog visokog kvaliteta programa i dalje postojala velika spremnost studenata da plate izuzetno visoku cenu školarine, rektorat Univerziteta u Amsterdamu odlučuje da se povuče iz ovog master programa, jer „nije dovoljno profitabilan“. Sledeće godine sličnu odluku doneo je i Univerzitet u Voriku, koji, kao privatni univerzitet, i jeste vođen, pre svega, logikom tržišta i zarade. Sa stanovišta Univerziteta umetnosti u Beogradu, program je i dalje donosio visok profit. Tako je program morao da bude ukinut, iako je za njega postojao ogroman interes studenata u celom svetu, a svi oni koji su ga prethodno završili su postigli značajne karijere, i umetničke i istraživačke. Tada smo shvatili šta su savremeni univerziteti postali: oni će se baviti samo onim domenima obrazovanja koji donose profit, koje tržište traži. Ako je domen obrazovanja poput studija performansa u pitanju, jasno je da je to domen koji nije profitabilan, te bi se stoga moralo obezbediti da takvi programi postoje, posebno kada uspevaju da se samofinansiraju. Kada sve to vidim u svetu univerziteta, pitam se da li se to isto već sve desilo i u svetu kulture: koje komade pozorišta se odlučuju da izvode? One za koje je potreban ceo ansambl ili tekstove za tri glumca, jer ko će plaćati turneju za ansambl od njih dvadeset? Da ne govorimo o ulaganjima u produkciju. Dakle, mi smo već u kulturnom polju odavno u prostoru štednje, ili se odlučujemo za skupe projekte, pod uslovom da mogu da zarade svojom spektakularnošću još više. Standardizujemo umetnička dela pa danas nisu samo igrani filmovi pod pritiskom jednake dužine, već se to traži i od eksperimentalnih filmova, da bi se lakše mogli programirati na festivalima, bioskopima ili na TV programima. Dakle, ako naša tema, naš koncept, ideja zahtevaju pet minuta, a ne više, mi ćemo morati na silu da rastežemo film ili, u nekom drugom slučaju, da ga skraćujemo. O autorskoj slobodi nema više ni reči. Čini mi se stoga da su se već, naročito nažalost u školama u kojima se uči menadžment umetnosti i kulture, kurikulumi adaptirali na to da studente učimo „šta tržište traži“, šta pojeftinjuje produkcione zahvate, šta filantropi vole, na primer kakvu gala svečanost baš u nacionalnom pozorištu traže, jer filantropi i biznis sponzori „vole luksuz“, a ne alternativne prostore koji bi možda bili primereniji projektima za koje želimo da radimo fundraising. Ukratko, prilagođavamo se svima onima koji imaju moć političku, ekonomsku, socijalnu, pa tako influenseri postaju jedna od ključnih ciljnih grupa i marketing ustanova kulture čini sve da ih ti šesnaestogodišnjaci pomenu, jer se misli da je to danas glavno sredstvo komunikacije, imajući u vidu brojeve pregleda i pratilaca. Međutim, sigurna sam da to nije pravi način, jer niti jedan influenser neće dovesti publiku na kritičku predstavu na osnovu Fasbinderovog teksta, na primer, već samo na one u kojima nastupaju selebritiji ili koje su izvedene u nekom od veoma popularnih žanrova.

 

  • Znači, dolazimo u vreme uniformizacije?

 

Slažem se, ovo je vreme standardizacije, banalizacije i simplifikacije sadržaja uprkos kompleksnosti svih medija koji nam danas, doduše samo teorijski, stoje na raspolaganju.

 

  • Da li će se i tema vašeg završnog predavanja, kao dobitnice ENCATC nagrade odnositi na akademski kapitalizam?

 

Već godinama dolazim na ENKATK kongrese i uvek izlažem neke nove rezultate svojih istraživanja. Na ovom kongresu imala sam prihvaćen rad napisan na osnovu istraživanja sa Majom Korać: „Drugi i mi sami: kultura kao agens društvenih promena” (The ‘Others’ and Ourselves: Culture as an Agent of Social Change), u kojem smo izložile rezultate našeg recentnog istraživanja umetničkog aktivizma u Srbiji, posebno primere rada umetnika sa izbeglicama. A kako sam za nagradu saznala neposredno pred dolazak u Dižon, te da će se kongres zatvoriti mojim predavanjem, odlučila sam se baš za ovu drugu temu – temu akademskog kapitalizma: Etički izazovi u doba akademskog kapitalizma – misija kritički angažovanog univerziteta (Ethical Challenges in the Era of Academic Capitalism: Mission of Critically Engaged University).

Znam tačno na šta ću staviti akcenat. Smatram da se vrednosti na kojima se nekad zasnivala akademska kultura – vrednosti univerzitetske autonomije, kritičkog univerziteta u javnoj sferi, akademske etike, solidarnosti, empatije, te univerziteta kao producenta novog znanja, zamenjuju terminima akademskog kapitalizma: proširenog profesionalizma (sa tzv. transverzalnim veštinama), preduzetničkog univerziteta, održivosti, tržišnog poslovanja, menadžerijalizma, zapošljivosti (univerzitet kao producent radne snage). Da pokažem kako je akademska kultura danas pritisnuta zahtevima poredivosti i konkurentnosti, benchmarkinga. U svom izlaganju ću pokušati da ispitam sve izazove pred kojima se nalaze naši programi u domenu umetnosti i humanističkih nauka i sve pritiske – od onih koji dolaze sa strane javnih politika, a sa druge onih koji dolaze sa akademskog „tržišta“ i koji zajedno oblikuju te procese akademskog kapitalizma. I da dam odgovor – kako i šta treba učiniti da univerziteti i umetničke škole očuvaju svoj integritet i autonomiju, i da podstiču kreativnost i kritičko mišljenje svojih studenata.

Moje izlaganje biće pledoaje za samoorganizovanje istraživača i umetnika koji su aktivni u akademskoj i kulturnoj sferi. Kroz interdisciplinarne i trans-disciplinarne projekte, kako u domenu nauke tako i u domenu umetničkih istraživanja, oni moraju da brane autonomiju univerziteta i da stvaraju nove platforme za bolje razumevanje društvenih procesa i za uspostavljanje novih delatnih modela kojima će se istinski obezbediti održivi, kompleksan (i kulturni i ekonomski) razvoj njihove zajednice i čitavog sveta.

Intervju Pjera Monastijea (Pierre Monastier), 20. oktobar 2019, Le magazine profession spectacle

 

MILENA DRAGIĆEVIĆ ŠEŠIĆ završila je Fakultet dramskih umetnosti Univerziteta umetnosti u Beogradu 1975; specijalističke studije Univerzitet Pariz VIII Vensen 1977, Pariz V Rene Dekart 78; magistratura Fakultet dramskih umetnosti 1981; doktorat Filološki fakultet 1990.

Od 1978. radi na Fakultetu dramskih umetnosti: predmeti Organizacija kulturnih delatnosti/Menadžment u kulturi, Kulturna politika, Kulturna diplomatija, Mediji masovnih komunikacija, Teorija komunikacije, Etika medija; Metodologija naučnih i Metodologija umetničkih istraživanja. Učestvuje u razvoju ovih disciplina na fakultetima u inostranstvu (Lion, Cetinje, Krakov, Gdanjsk, Dižon, Moskva, Juvaskula, Kazablanka…)

Na Univerzitetu umetnosti 2002. pokreće i prve međunarodne istraživačke kao i obrazovne programe: interdisciplinarne magistarske/master studije kulturne politike i menadžmenta na engleskom i francuskom jeziku (dvostruka diploma sa univerzitetom Lion II), koje 2004. dobijaju titulu Unesko katedre (400 studenata iz 36 zemalja sveta). Pokrenula je prvi Erasmus Mundus joint master MAIPR Master in International Performance Research, 2010-2016, sa univerzitetima u Voriku, Helsinkiju i Amsterdamu (diplomiralo 130 studenata iz 49 zemalja). Tokom četiri decenije rada ostavila je za sobom brojni naučni podmladak – 50 magistarskih i master radova u Srbiji i preko 20 na fakultetima u svetu. Izvela je 25 doktoranata koji predaju na univerzitetima širom sveta (Goldsmith London, Sibelius Akademija Helsinki, univerziteti u Zagrebu, Sarajevu, Novom Sadu, Skoplju, Cetinju, Sofiji), a troje su dobitnici prestižne Evropske nagrade za najbolji doktorat u domenu kulturne politike itd.

Rukovodi naučnim timovima FDU u COST projektima Investigating Cultural Sustainability; Populist Political Communication in Europe; u Horizone 2020. projektu ARTIS, naučnim projektima Ministarstva kulture. Za Unesko radi sa kolegom Sanjinom Dragojevićem projekat Interkulturna medijacija na Balkanu, kao i istraživanje Teorija i praksa razvoja interkulturalnih kompetencija u Evropi; samostalno radi na technical assistance missions: Bosna & Hercegovina 2017, Albanija 2016–17, a, zajedno sa Vesnom Čopič, u Kambodži 2012–2016.