Промоција књиге 

Среда, 20. децембар 2017. године, 19 сати

У Заводу за културу Војводине, Војводе Путника 2, Нови Сад

ИМИГРАНТИ У ВАВИЛОНСКОЈ КУЛИ

Разговори о идентитету

Приредила:

Зденка Валент Белић

Учествују:

Зденка Валент Белић

Владимир Пиштало

Владимира Дорчова Валтнерова

Зоран Ђерић

Небојша Кузмановић

Милош Зубац

Добро дошли!

О КЊИЗИ

Серијал разговора о идентитету реализован је за часопис „Нови живот“ месачник за књижевност и културу који излази на словачком језику, између реномираних српских и словачких аутора уз помоћ ауторки разговора у улози модераторки и преводтељки обрађене су теме идентитета, припадања књижевном и културном контексту и бројна друга значајна културолошка питања.

Серијал разговора о идентитету објављиван је на страницама часописа у годнама 2015-2017. и садржи 14 разговора, са 28 писца које су реализовале три ауторке.

Овакви разговори су значајни за успостављање дијалога између традиционално блиских култура и сродних народа, као и подстицање њиховог будућег јачег прожимања и сарадње и уједно се њима наглашава значај словачке мањинске заједнице као моста и споне. Разговорима се уједно наглашава значај часописа „Нови живот“  који тиме не остаје само платформа за неговање, развијање словачког мањинског књижевног контекста, него постаје активни учесник у развијању књижевности и културе у ширим оквирима.

У тријалозима о идентитету са српске стране учествовали су ови аутори: Зоран Ђерић, Драган Великић, Владимир Пиштало, Лаура Барна, Давид Албахари, Владимир Арсенијевић, Миљенко Јерговић, Весна Голдсворди, Угљеша Шајтинац, Дана Тодоровић, Гојко Божовић, Мирослав Алексић и Небојша Кузмановић.

Од словачких аутора заступљени су: Звонко Танески, Душан Шимко, Павол Ранков, Етела Фаркаш, Михал Хворецки, Мартин Касарда, Јана Јурањова, Јурај Шебеста, Светлана Жухова, Маријус Копчај, Јан Замбор, Јан Тазберик и Јан Јанкович.

 

ИЗ ПРЕДГОВОРА

Појам идентитета припада  кључним проблемима књижевности, а у свом делу њим су се бавили бројни писци. Уједно то је појам, за који се везује мноштво стереотипа и табуа. Ову категорију смо поставили као централну тему разговора. Покушали смо да одговоримо на питања. У којој мери је човек у стању да дефинише сам себе? Можемо ли себе објекивно разумети, или нам ово сагледавање стално измиче? Сматрају ли писци себе настављачима књижевне традиције и да ли се писац нужно мора са њоме поистоветити како би његово дело сачувало комуникативност? Да ли свој национални књижевни идентитет сматрају нужним и обавезним, да ли су у њему „код куће“, или такво поистовећивање сматрају скривањем, или су пак према овој чињеници амбивалентни?

А сазнали смо, да парафразирамо проницљив исказ Мирче Елиаде, да без обзира колико слободан био, човек заувек остаје роб својих архетипских интуиција. Схватили смо да је и сопствени однос према колективном идентитету условљен личним искуством, и да постоје одређене условљене реакције.  Архетипске категорије човек носи у себи. Како је то врло прецизно исказано у једном од наших разговора, врло опојна мисао је измишљати себе наново, али је питање у којој мери је то заправо могуће јер неке зидове човек може да сруши, али не и носеће. Човек има подсвесну потребу да припада, зато што жели да се наслони на нешто веће од себе самог како би могао да себи прича причу о свом вечном трајању.

Као преводилац желим да нагласим да, пре свега, верујем у тројни разговор. Без преводиоца, у виду кључне карике, овај културни процес не може да се реализује. Наглашавам то састављањем ове књиге и иницирањем оваквих разговора.

Књига настаје у част мојих колегинаца и колега преводиоца, у част преводилачке професије. Преводиоци су попут митских бића из бајки, лучоноша, који воде људе за својим светлом, носе бакљу мисли, пале ватре спознаје. Преносе и продужавају пламен од једног до другог дома, од једне до друге културе.

ИЗ РЕЦЕНЗИЈЕ

У издању Завода за културу Војводине 2017. године је објављена књига Имигранти у Вавилонској кули – разговори о идентитету, коју је приредила Зденка Валент Белић, награђивана преводитељка са словачког и српског језика и уредница часописа за књижевност и културу војвођанских Словака Новý живот.

Као што то и приличи разговорима, и у овој књизи дотакнуто је мноштво тема: природа стварања на нематерњем језику и статус новог језика, улога преводилаштва, учешће аутора у креацији, стварање егзиланата услед политичких околности, утицај ратова на идентитет и књижевност, тело и старење у односу на идентитет, слобода стварања у комунизму, измишљање историје, креирање идентитета другога,… Разговори су вођени између људи који су искусни, иза њих стоји скоро четири стотине објављених дела. Истовремено, заслугом приређивача саговорници су одабрани и упарени пажљиво, тако да се код њих могу препознати и врло фине, етеричне сличности, али и довољно разлика да разговори буду динамични и потицајни за креирање и изношење аргумената. Наслов књиге, настао на основу речи Станислава Барањчака који у закључку свог есеја о језичкој пометњи изриче метафору „Имигрантски синдром Вавилонске куле“, у први мах може асоцирати на нешто негативно, страно и неуспешно, унутар простора без много наде. Међутим, дијалогом и преводилачким посредовањем, али и уредничким препознавањем и иницијативом, та ситуација се преокреће у своју позитивну супротност – није лоше ступити у свет другог и других језика, није лоше озбиљно мислити и тражити одговоре на различитим странама. Вавилон може бити пријатно место за људски живот.