Горан Јуреша  „Хришћанска симболика и скулптура тела које лежи Берлинде де Брујкере”

(2025, мек повез, 15×15, стр. 38, 90 динара)

У издању Културног центра Војводине „Милош Црњански”, у едицији „Нова мисао”, објављена је књига Горана Јуреше „Хришћанска симболика и скулптура тела које лежи Берлинде де Брујкере”.

 „Ментална слика тела које прави Де Брујкере одређена је мировањем. Агамбенова тврдња је да принцип намерног изостанка кретања обезбеђује духовну узвишеност светог тела. Вајарка кроз огољеност и бруталност приказаног лежећег тела у мировању успева да опредмети највећи степен драматичности.”

Горан Јуреша (1973) докторирао је на Академији уметности у Новом Саду. У свом уметничком раду бави се категоријама слике, цртежа и колажа на тему друштвених превирања, путем личне, специфичне поетике. Радови му се налазе у музејским и приватним колекцијама. У текстовима о уметности пише о феноменима уметничких поетика аутора који се баве фигурацијом. Запослен је на Факултету техничких наука као редовни професор на катедрама за архитектуру и графичко инжењерство и дизајн. Објавио је „Насиље над другим” (2021).  

Vojislav Despotov  „Europe number two”

(2025, meki povez, 14×22, стр. 95, 1200 динара)

U izdanju Kulturnog centra Vojvodine „Miloš Crnjanski”, u ediciji „Our places”, objavljena je na engleskom jeziku knjiga Vojislava Despotova  „Europe number two” (prevod sa srpskog: Vid Kecman).

„’Europe number two’ je još jedna verzija putovanja svesti neoavangardnog naratora, ovog puta u sibirski artefakt, simulaciju Evrope građene sto godina u razmeri 1:1, koja danas, nedovršena i napuštena, smisleno prazna, poput istorijske stvarnosti koju je trebalo da simulira, predstavlja samo prostor za delovanje i performanse grupe konceptualnih umetnika.”

Vojislav Despotov (Zrenjanin, 1950 – Beograd, 2000), pisac, prevodilac, esejista i dramaturg. Studirao je opštu književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu, zatim nemački jezik i književnost.

Zajedno sa Jovicom Aćinim, Vujicom Rešinim Tucićem i drugima, bio je jedan od ključnih protagonista zrenjaninske neoavangardne grupe koja je istraživala prostore vizuelne i konkretne poezije kao i konceptualne umetnosti.

Svojom poezijom, obeležio je proces transformacije srpske neoavangarde u postmodernizam.

Objavio je romane „Jesen svakog drveta” (1997), „Evropa broj dva” (1998) i „Drvodelja iz Nabisala” (1999), zbirke poezije, među kojima su, između ostalih,  „Perač sapuna” (1979), „Pada dubok sneg” (1986), „Prljavi snovi” (1989), „Deset deka duše” (1994), i drugo.

Prevodio je sa slovenačkog i engleskog. Uradio je izbor i prevod američke bit i andergraund poezije.

Перица Милутин  „Лествица”

2025, меки повез, 13 х 17 cm, 600  динара

У издању Културног центра Војводине „Милош Црњански”, у едицији „Гласови”,  објављена је збирка песама Перице Милутина  „Лествица”.

Перица Милутин је рођен у Гламочу 1959. године. Студирао је на Филозофском факултету у Новом Саду, на одсеку Југословенска и светска књижевност.

Пише поезију и прозу. До сада је објавио четири збирке песама: „Пјесме”, „Двери смрти”, „Силуан” и „Ардис”. Објављивао је у периодици од 1978. године до данас.

Добитник је награде „Деспотица Ангелина Бранковић” 2019. године за збирку „Силуан”, коју додељује Банатски културни центар из Новог Милошева.

Тања Крагујевић  „Још увек”

2025, меки повез, 13 х 17 cm, 600  динара

У издању Културног центра Војводине „Милош Црњански”, у едицији „Гласови”,  објављена је збирка песама Тање Крагујевић  „Још увек”.

Тања Крагујевић рођена је 1946. године у Сенти. Прву песничку књигу објавила је 1966. године, а од тада је публиковала 20 песничких збирки.

Заступљена је у више антологија савремене српске поезије у земљи и иностранству.

Песме су јој превођене на немачки, енглески, француски, шпански, мађарски, холандски, бугарски, македонски, руски, белоруски, италијански, словеначки, пољски, јапански и грчки.

Први избор из њене целокупне поезије објавила је Издавачка кућа „Агора” из Зрењанина, под називом „Стаклена трава”. У оквиру Едиције „Добитница књижевне награде Милица Стојадиновић Српкиња”, у издању Завода за културу Војводине, 2010. године појавио се нови избор из њене поезије, под називом „Ружа, одиста”.

Бошко Сувајџић  „Тумане”

2025, меки повез, 13 х 17 cm, 600  динара

У издању Културног центра Војводине „Милош Црњански”, у едицији „Гласови”,  објављена је збирка песама Бошка Сувајџића  „Тумане”.

„Манастир Тумане као велику светињу Бог је објавио у нашем времену на свим странама светаˮ, речи су игумана Димитрија. Назив ове, у православном свету веома значајне светиње, понела је у свом наслову и песничка збирка Бошка Сувајџића „Туманеˮ. Иако наслов наслућује један тематски оквир, композиција ове збирке указује на то да је заправо реч о тематски слојевитој књизи која разматра проблеме садашњице, са освртом на прошлост и традицију.

Бавећи се актуелним дешавањима, Сувајџић у више циклуса ове збирке вешто конфронтира питање добра и зла, на чијем раскршћу се друштво одувек налази.  

Збирка почиње песмом „Заћутите!ˮ и представља оштру критику оног слоја друштва који својим деловањем ремети равнотежу у свету окрећући се материјалном богатству, похлепи и „божанској недодирљивостиˮ ( „Ви што се молите богу Мамону/ уверени у своју божанску недодирљивост./ Ви који ходате по води/ уздајући се у неумољивост силе.ˮ). Написана је у форми императива, односно обраћања, са идејом да све оно што са собом носи негативне последице по друштво (геноциди, ратови, несреће, болести…) „мутира у ништаˮ („Заћутите већ једном./ (Мутирајте у ништа.)ˮ).  Разматрајући питање зла и страдања, чији су узрочници они који су наклоњени богу Мамону, Сувајџић  један  од  последњих циклуса ( „Палестинаˮ ) посвећује рату у Гази. Питање страдања  је у првим редовима смрт бића најмање одговорних за рат – деце ( „Под њим у Палестини./ (ил’ му се тако чини)/ беле се осмеси дечји.ˮ), којој у песми „Хананˮ и песник Мирослав Алексић посвећује стихове ( „Убијена палестинска деца/ су квасац од кога расту–/ расап и смрт;/ празан гнев удаљених људи/ и акције на берзама убица.ˮ).

 Питање зла и страдања води и ка размишљању о томе да ли се свет стрмоглаво упутио апокалипси и, најзад, како ће изгледати судњи дан. Циклус „У сусрет ненајављеном, али очекиваном, па и извесном крају светаˮ посвећен је управо томе. У уводним стиховима прве песме, лирски субјект апокалипсу најављује суптилно („Биће то сасвим обично јутро./ (Некако сам уверен да то мора бити јутро/ а не неко друго доба дана или ноћи)ˮ) да би се у наредним стиховима па све до краја песме тензија појачавала („Послагаће се као трупци лешеви помрлих људи/ по улицама стоног Београдаˮ) поентирајући да ће „свако напустити свог бога и свакога ће напустити његов богˮ. Стихови песама овог циклуса осврћу се на мит, воде дијалог са поезијом Вилијама Батлера Јејтса, али и, сходно теми, представљају деструкцију библијских цитата. Тако су библијске речи „И би свијетлост. И видје Бог свијетлост да је добра; и растави Бог свијетлост од таме” (Прва књига Мојсијева која се зове Постање), замењене апокалиптичном представом „И би светлост. Страшна светлост што се не види и не чује/ што се не може ни замислити ни рећи,/ што као пламичак на свећи, / трепери, након олује/ […] И би светлост таме. И зверињак бист”.

Након овога следи сасвим логична констатација да свако од нас бира свога бога, стога не чуди што Сувајџић у књизи даје избор супротстављајући Бога Мамону, али и изражавајући своје опредељење насловом збирке.

Циклус „Туманеˮ, заступљен у истоименој збирци, између осталог,  представља једно својеврсно путовање, дочарано елементима хумора  кроз који се успоставља дијалог са традицијом, културом, митом и легендом („Лети манастир Тумане, миријадама еона,/ лети и богиња туманска, и смрт, и васиона/ […] Летимо и ми, у пежоу, пијани, сишедши са ума,/ по преораној калдрми, синапси римскога друмаˮ). Ова је збирка заправо и настала на темељима тог дијалога, тако да песме представљају путовање кроз време, а њихови симболи су светиње које му одолевају.  

Светиње, међу којима је, уз Тумане,  и манастир Дечани („Михољдан је у Великој Хочиˮ), представљају човеков светионик и пут ка спасењу, ка Богу, супротан од пута оних који су се, уживајући у овоземаљским добрима, „обожилиˮ („Господ, који ме сазда по мери сопственог лика,/ и ову земљу, и цркву, високу, попут крика,/ и свет што се усмрдео од даха језерског бика, […] уписа Твоје име, попут молитвеника,/ да ми осветли стазе туманских мученикаˮ).

Тематску слојевитост збирке потврђује и циклус „Верси посветни и пометниˮ који је, инспирисан њиховим стиховима, посвећен песницима-светионицима наше културе и традиције, међу којима су, између осталих, Бранко Радичевић, Јован Дучић и Десанка Максимовић.

То свакако доказује да се нова дела темеље на традицији, али песник, као гласник времена у којем живи, пева и о актуелним догађајима. Управо због тога не чуди што збирку отвара песма „Заћутите!ˮ, а затвара је, уз „Туˮ, и  циклус „Палестинаˮ. А после читања ове збирке… остаје запитаност о томе на ком се путу налазимо и коме се окренути – Мамону или Богу?

Љиљана Никић (Извор: Дневникова Недељна Култура, Дневник )

Збирка песама за децу  „Еберечке еберду: песме за децу”

Зоран Ђерић

2025, меки повез, 13 х 17 cm, 600  динара

У издању Културног центра Војводине „Милош Црњански”, у едицији „Гласови”,  објављена је збирка песама за децу Зорана Ђерића  „Еберечке, еберду: песме за децу”, коју је приредио Лука Кецман.

Ауторка илустрација је проф. Леонила Јочић (Академија умјетности Универзитета у Бањој Луци).

 „Након изненадне и још увек несхватљиве смрти песника и професора др Зорана Ђерића, остао је његов лични рачунар у којем се налази мало књижевно благо. Међу тим драгоценостима, песник Ненад Шапоња пронашао је рукопис песама за децу. Већина, која га је добро познавала, остала је изненађена овим открићем. Никада нисмо разговарали о Зорановим певањима за децу, иако се толико година дружио са њима као директор Позоришта младих у Новом Саду. Прва песма датира још из 2009. године и очигледно је да су настајале из године у годину, све до 2017, када је последња датирана. У њима се чита један дечак враголан, који се упознаје, на различите начине, са овим светом, који све то бележи, на себи својствен начин, и тера нас да се и ми запитамо, да ли је свет заиста такав? Он се поиграва речима, појмовима, онима које познаје али и онима које је сам измислио и од њих прави песме прскалице! Све се разлети на хиљаде страна попут Зврка којег кад добро навијеш, врти се до изнемоглости. Често је у дијалогу са одраслима које збуњује својим питањима или закључцима, управо онако како то чине радознала и мислећа деца. Баш тако смо и одрастали. Имали смо кога да питамо: бабу, деду, маму, тату, неки облак, траву, куцу, мацу, пиле и слушали смо кишу у њеним правилним ритмовима, од чега смо касније стварали музику речи. Та музика речи у овим песмама компонује нежну мелодију за дечје уши. Из ових песама се и учи: о једној беби без зуба, о труби и туби, шта настаје под језиком и како је то када те задеси она, имао-па немао, учи се ђерићевски… тихо и ненаметљиво. Да не увреди некога. Његово певање је згуснуто… дечје. Управо онако како су нас учили наши васпитаници, да речима буде тесно, а мислима пространо. Зато када кратко стихотвори: ‘Сада сам звоно. Звоним када ме потегну‘, Ђерић нас оставља запитане: да ли то проговара дете из њега, или одрасла особа, а обоје имају идентичне проблеме са светом око себе. То су вам они животни периоди када сте свачији и ничији, а заправо негде дубоко повучени у себе. А шта је ‘Под језиком?‘ Ту филозофску тајну одгонета нам песник крајње озбиљно, онако како деца траже да им се објашњава. Он им не подилази. Доживљава их као себи равнима, те зато песма у себи садржи слику стварања речи, говора, који мисао претвара у материју. Како то звучи чује се већ у наредним песмама које предводи ‘Пчела‘, додајући и одузимајући слова и мењајући смисао. Тако се најбоље учи српски језик. Учи се и шта је опасно и шта се не сме чинити. О томе казују стихови песама ‘Пожар‘, ‘Невреме‘, ‘Киша‘, ‘Ствари‘. Једноставно, тачно и поучно.

Драга децо, ви који ћете листати и читати ове стихове, упознаћете једног дечака, Зорана Ђерића, који је сада део бескрајне васионе и који тамо негде усмерава сунце да сија ка нама радосно и топло. Он је исписао свој век, тако што је оставио простора да неко други заузме његово место. У најтананијим дубинама његовог срца смењивали су се велике сврхе и идеали. Спознао је истину: остварени се склањају да би дошли нови, да расту и светле. Ситне личне жеље људске се смењују и стварају животну олују, из које само ретки излазе усправни. Будите и ви такви.

П. С. На корицама је дечак Зоран Ђерић и његов верни друг Тоша.”

Лука Кецман

Зоран Ђерић (Бачко Добро Поље 1960 – Нови Сад 2024). Дипломирао је, магистрирао и докторирао на Филозофском факултету у Новом Саду. Писао је поезију и есеје, научне студије из области књижевности, позоришта и филма. Преводио је са више словенских језика.

Објавио је 75 књига (ауторске, преводи, антологије), од којих 14 књига поезије и 9 антологија.

Поезија му је превођена на енглески, француски, руски, пољски, румунски, мађарски, словачки, бугарски, словеначки и македонски језик.

Добитник је више награда за књижевност и преводилаштво.

Збирка песама „Грађа за леп роман”

Драгана Младеновић

2025, меки повез, 700  динара

Избор из поезије актуелне лауреаткиње књижевне награде „Милица Стојадиновић Српкиња” Драгане Младеновић објављен је у издању Културног центра Војводине „Милош Црњански” у едицији „Добитница књижевне награде ‘Милица Стојадиновић Српкиња’” под насловом „Грађа за леп роман”. Ово је прва збирка са избором поезије наше угледне песникиње, а приредила га је Горица Радмиловић.

Драгана Младеновић је прошле године, једногласном одлуком жирија, добила књижевну награду „Милица Стојадиновић Српкиња” за своју десету збирку поезије „Роботка” у издању Издавачке куће „Booka”. Део књижевне награде коју Културни центар Војводине „Милош Црњански” додељује сваке године за најбољу објављену збирку поезије ауторке на српском језику између две манифестације „Милици у походе” је и објављивање новог рукописа или  избора из поезије лауреаткиње.

Извод из предговора

Поезија је одувек била и остала један од најсуптилнијих и најделикатнијих облика људског изражавања. Она је уметност која не само да одражава свет око нас, већ и обликује унутрашњи свет сваког појединца који јој се предаје. Управо због тога, трудила сам се да ова књига представља нешто више од избора песама – сведочанство једног књижевног путовања, трагања за смислом и израза оног људског, како у нама тако и у онима око нас. Поетика Драгане Младеновић је својеврсно сведочење времена, осећаја, наше стварности и слика које не само да одражавају личне доживљаје, већ и прелазе границе индивидуалног, утапајући се у универзална искуства која свако од нас може да препозна. Овде се не ради само о акту писања, већ и о чину сведочења, документовања онога што јесмо и онога што бисмо могли бити. Стихови Драгане Младеновић читаоца апсолутно обузимају својом прецизношћу, дубином и снагом, где се у свакој речи налази права мера и тачка у којој се спајају смисао и осећајност. Стога сам, од овог избора сачинила живи ентитет који дише кроз ритам речи, кроз паузе и преломе стихова, кроз немир који изазива у читаоцу. Реч је о поезији која нас води кроз разне емоционалне пејзаже, од тренутака интимне рефлексије до оштрих и директних слика које одражавају стварност без улепшавања. Ови стихови су попут огледала које нам не враћа само одраз онога што јесмо, већ и оно што бисмо могли бити, оно што примећујемо, али се (најчешће) не усудимо изговорити. Песме у овој књизи често имају драмску тензију, осећај нарације и динамике који их чини живима и блиским, као да се свака од њих одвија пред нашим очима.

Горица Радмиловић

Драгана Младеновић је рођена у Франкенбергу 30. јуна 1977. године. Дипломирала је и магистрирала на Филолошком факултету у Београду. Живи у Панчеву и ради у Српској академији наука и уметности (САНУ).

Објавила је следеће збирке песама: „Нема у томе нимало поезије” (Смедеревска песничка јесен, 2003. и Удружење књижевника и књижевних преводилаца Панчева, 2004), „Распад система” (Самиздат, 2005), „Творница” (Фабрика књига, 2006), „Асоцијални програм” (КОВ, 2007), „Омот списа” (Фабрика књига, 2008), „Родбина” (Фабрика књига, 2010), „Магда” (Фабрика књига, 2012), „Слова љубве” (Фабрика књига, 2014), „Фемицид и друге песме” (Културни центар Новог Сада, 2020) и „Роботка” (Booka, 2024).

Издавачка кућа „Фабрика књига” објавила је 2016. њену прву књигу песма за децу „Уљези”. У издању Креативног центра, 2019. објављена је књига песама за децу „Дар-мар”, а 2023. збирке „Кад ствари пољуде” (илустровала Невена Силашки) и „Три, четири, сад” (илустровао Борис Кузмановић). Код истог издавача објављене су новеле: „Господин Оливер”, „Господин Оливер: Невоље са флаутом” (2021), „Господин Оливер: Писма из Шуме зелене”(2023) и „Добро вече, ја сам Плачљивко” (2025), те романи за млађе тинејџере „Све што (ни)сам желела”, „Све што (ни)сам очекивала” и 118 „Све што (ни)сам променила”, као и сликовница „Срце од облака” (2023). У издању „Пчелице” објављена је новела „Игра скривања”, 2023.

Збирка „Родбина” преведена је на немачки, шведски и дански, а песме су јој превођене на италијански, енглески, француски, шпански, македонски, грчки, румунски, мађарски и словеначки.

Њени радови су објављивани у свим значајнијим антологијама савременог српског песништва, као и у књижевним часописима и стрип издањима.

Добитница је великог броја награда за стваралаштво за децу и за одрасле.

Зборник радова „Лавиринти и химере”

Уредници: доц. др Милош Јоцић, др Снежана Савкић и др Валентина Чизмар

2024, меки повез, 16,5 x 23,5 cm,  1000  динара

 „Лавиринти и химере”  је зборник радова са научне конференције коју је Културни центар Војводине „Милош Црњански” организовао 18. октобра 2024. године. Уредници овог зборника су доц. др Милош Јоцић, др Снежана Савкић и др Валентина Чизмар.

У Зборнику о поетици српске постмодерне прозе, пред читаоцима су следећи научни радови: Сава Дамјанов „Шта то беше српска постмодерна?”, Alla Tatarenko „U lavirintu romana: postmoderne strategije čitanja u stvaralaštvu Milorada Pavića i Save Damjanova”, Владислава Гордић Петковић „Ангажман у поетици постмодерне прозе: привиди и преокрети у делу Милете Продановића”, Маја Рогач Станчевић „Континуитет и нарушавање постмодернистичке парадигме у прози Светислава Басаре”, Драгана Бошковић „Метатекстуална архитектура Итаке Саве Дамјанова”, Марина Аврамовић „О постмодернистичким елементима у Пијавицама Давида Албахарија”, Јована Б. Тодоровић „Ленора: постмодернистичко васкрснуће мотива мртве драге у еротографији Миленка Пајића”, Антоније З. Симић „Парче материце, никловани таксисти и стаклени клошари: зачуђујуће људски каталози у роману Мртво мишљење Војислава Деспотова” и Маша Вујновић „Постмодернизам у роману Миленијум у Београду Владимира Пишталa”.

„Необично је да још увек жив човек сагледа као историју феномен у чијем је рађању и настајању од младости, свесно па и несвесно, активно учествовао. Ја сам то први пут схватио не данас, већ пре много година, почетком 21. века, када сам имао неке позиве са страних универзитета, који су у то време – када је реч о студијама славистике – имали савременије, шире и толерантније програме него наши (иако они најрелевантније треба да репрезентују српску културу): звали су ме да у иностранству предајем о српској постмодерни. Сећам се: у Тибингену (у Немачкој), где сам један семестар био гостујући професор, то сам предавао на докторским студијама. Они су ми предложили, пошто имају на крају српску постмодерну, у оквиру славистике, да ја одржим један специјалистички курс о томе: био сам позитивно изненађен и рекао себи – чекај, немаш још 50 година а већ се понашаш као важна историјска личност!”, део је из текста Саве Дамјанова који је и сам учествовао у рађању постмодерне прозе.

Славко Матковић „Овако ја пишем”

2024, тврди повез, 16,5 x 24 cm,  1500  динара

Културни центар Војводине  „Милош Црњански” објавио је књигу прича и преписке из заоставштине Славка Матковића. Књигу је приредио уредник Мирко Себић, сарађивајући са Балинтом Сомбатијем на њој, а поред прича из заоставштине Славка Матковића, објављена је и свеобухватна преписка између ова два уметника.

„Желим да још једном, овим писаним трагом, изразим захвалност Балинту Сомбатију који ми је пре две године предочио ове Славкове текстове. Без његове посвећености они никада не би постали књига. Наравно, захвалност припада и породици Матковић која је Балинту Сомбатију уступила увид у још увек недовољно познато благо уметничке заоставштине Славка Матковића”, написао је Себић на почетку ове књиге која свакако представља изузетну вредност за историју уметности и незаобилазан документ за проучавање неоавангардне уметности на овим просторима током 70. и 80. година прошлог века.

Ова књига свакако потврђује речи Славка Матковића из писма које је Балинту Сомбатију писао 29. јануара 1985. године: „Биће нас још у овом простору и после наше физичке смрти, ја знам јер често летим тамо где други не мисле да се може стићи. […] Увек победим арт-шејтана који вуче на другу страну. […] Тебе, Маргиту и децу грлим, Ваш Алан Форд”.

Добрица Ћосић „Изабрана дела”

2024, тврди повез, 23.999 динара

 У издању Културног центра Војводине „Милош Црњански” и Лагуне, поводом десет година од смрти Добрице Ћосића, објављена су  Изабрана дела у 18 књига.

Ово канонско издање од осамнаест изабраних томова обухвата све Ћосићеве романе: „Далеко је сунце”, „Корени”,  „Деобе”, „Бајка”, „Време смрти 1 –  Прерово иде у рат”, „Време смрти 2 –  Сувоборска битка”, „Време смрти 3 –  Ваљевска болница”, „Време смрти 4 –  Излазак”, „ Време зла 1 –  Грешник”, „Време зла 2 –  Отпадник”, „Време зла 3 –  Верник I”, „Време зла 3 –  Верник II”, „Време власти 1” и „Време власти 2”.  Избор употпуњавају дела есејистичке прозе која у најбољој мери сведоче о његовим историјским, културолошким и политичким ставовима који су битно утицали на културно-политичку сцену Србије: „Стварно и могуће”, „Писци мога века – дванаест портрета”, „Пријатељи мога века” и „Српско питање”.

У уводном слову посвећеном Ћосићевим Изабраним делима академик Јован Делић подсећа на пишчеве речи из дневничке белешке 21. маја 1999: „Бити припадник малог народа на путу великом, природна је несрећа! Бити Србин, то значи бити историјски несрећан човек…”

„Ма колико овај Ћосићев исказ био изазван малим светским ратом против Србије – варварским бомбардовањем од стране деветнаест најразвијенијих земаља свијета, које су, вјероватно и за самог Добрицу Ћосића, само деценију раније, биле оличење демократије и наде у ослобођење од тоталитаризма – ма колико овај исказ настао у граничној ситуацији једног народића под бомбама, он изванредно освјетљава Ћосићеву визију историје, остварену у његовим романима, и историјску и геополитичку позицију земље Србијице и њеног народића, који није само моравско човечанство. Налазећи се на граници различитих религија и цивилизација, а борећи се за свој идентитет, слободу и голи физички и духовни опстанак, та Србијица и њен народић вјековима су на путу и мета великих, како хришћана који су надирали према истоку – Drang nach Osten – тако и муслимана који су јуришали на Беч и Пешту, односно на Европу, а поготову оних који су жељели, или желе, да цио свијет виде и држе, као своју прћију. То је тако од крсташких ратова, Марице и Косова, па до данас, и тешко да се та уклета позиција народа на међи може промијенити а да се не изгуби идентитет и миленијумска традиција. Отуда је Ћосићева Србијица ружа ратова, а њеном народу је историја као судбина. Отуда је историја доминантно тематско поље цјелокупне српске књижевности и Ћосићева романсијерска, публицистичка и дневничка опсесија. Отуда пишчев напор да открије нека универзална својства трагизма на српској земљи”, констатује академик Делић.

Добрица Ћосић (1921–2014), писац, есејиста, политичар, једна од најзначајнијих фигура српске историје и књижевности друге половине 20. века.

У књижевност улази 1951. године својим првим романом  „Далеко је сунце”, првим модерним романом о југословенској револуцији који је представљао критику револуционарног терора.

Дела Добрице Ћосића преведена су на тридесетак језика.

Анил Басили  „Добар дан, ја сам писац!”

2024, меки повез, 13,5 x 18 cm, 92 стр.

У издању Културног центра Војводине „Милош Црњански” објављене су књиге Анила Басилија „Добар дан, ја сам писац!” и  „Добар дан, ја сам читалац!”. Илустрације је радила Еда Ертекин Токсоз, а превод са енглеског Никола Кајтез.

„Добар дан, ја сам писац!” је збирка прича за „оне који се не плаше да пишу, оне који тајно пишу и оне који инсистирају да читају наглас то што пишу”. Читаоце, односно будуће писце, кроз књигу воде јунаци Ципелокљунац, Птица Кројачица, Паук Љуљко, Буцањ, Јежица Песникиња, Фламинго, Велика Лама, и многи други, указујући на „право да пишу где год желе”, „право да побегну од писања”,  „право да се спријатеље са ликовима које напишу”… али и на „право да побркају шта су писали”.

Анил Басили је студирао новинарство. Оставља своје књиге са белешкама које је писао по улицама, парковима и трајектима. Воли да се котрља са својим псом Далијем по трави. Води дискусионе радионице у Клубу дечјих читалаца. Верује да је његово детињство остало недовршено пошто је сада одрастао. Објавио је и књигу  „Обећање жирафе”. 

Анил Басили  „Добар дан, ја сам читалац!”

2024, меки повез, 13,5 x 18 cm, 95 стр.

У издању Културног центра Војводине „Милош Црњански” објављене су књиге Анила Басилија „Добар дан, ја сам писац!” и  „Добар дан, ја сам читалац!”. Илустрације је радила Еда Ертекин Токсоз, а превод са енглеског Никола Кајтез.

  „Добар дан, ја сам читалац!” је књига прича намењена читаоцима „који уживају да виде облике у облацима и оне који гаје наду, попут књижевне биљке”. Јунаци Славко Туфнић, Гепард Кића, Мрав Артур, Велика Лама, Сова Мудрица, Хоботница Чили Лончић и многи други, поделиће са читаоцем невероватна открића о књигама и себи, уз поруку  –  „И ти можеш постати херој ове књиге!”. 

Анил Басили је студирао новинарство. Оставља своје књиге са белешкама које је писао по улицама, парковима и трајектима. Воли да се котрља са својим псом Далијем по трави. Води дискусионе радионице у Клубу дечјих читалаца. Верује да је његово детињство остало недовршено пошто је сада одрастао. Објавио је и књигу  „Обећање жирафе”. 

Бела Дуранци  „Чудо у Кикинди”

2024, тврди повез, 23,5 x 17 cm, 80 стр, 1500 динара

Ана Марковић „Женски језик и идентите у приповеткама Луисе Валенсуеле”

2024, меки повез, 14 x 23 cm, 175 стр, 900 динара

Biljana Mickov, Zoran Erić „Prostori umetnosti”

2024, meki povez, 14 x 22,5 cm, 180 str, 1300 dinara

Iz recenzije dr Hristine Mikić

Пјер Паоло Пазолини „Јеретички емпиризам”

2024, меки повез, 15 x 15 cm, 44 стр, 90 динара

Катрин Малабу „Пластичност у сумраку писања”

2024, меки повез, 15 x 15 cm, 44 стр, 90 динара

Зоран Ђерић „Poetry and other virtues”

2024, меки повез, 14 x 22 cm, 79 стр, 1200 динара

У издању Културног центра Војводине „Милош Црњанскиˮ (Едиција „Our placesˮ) објављена је на енглеском језику књига Зорана Ђерића (1960–2024)  „Poetry and other virtues”, у преводу Алисон и Владимира Капора, Настасје Писарев и Вида Кецмана.

Зоран Ђерић (Бачко Добро Поље, 1960 – Нови Сад, 2024). Дипломирао је, магистрирао и докторирао на Филозофском факултету у Новом Саду. Писао је поезију, есеје, научне студије из књижевности, позоришта и филма. Преводио је са више словенских језика. Био је управник Српског народног позоришта и члан Друштва новосадских књижевника, Српског књижевног друштва и Друштва књижевника Војводине. Био је члан одељења за сценску уметност и музику Матице српске у Новом Саду.

Објавио је преко 80 књига, а  његова дела овенчана су бројним књижевним наградама и признањима, попут Змајеве награде Матице српске, чији је актуелни добитник. Поезија му је превођена на више језика, објављивана у антологијама у земљи и иностранству. Учествовао је на међународним књижевним фестивалима, међу којима су фестивали у Русији, Пољској, Мађарској, Бугарској, Србији.

Указом председника Републике Србије, од 12. фебруара 2020. године, одликован је Златном медаљом за заслуге.

Milan Brdar „Time without being”

2024, meki povez, 24X14 cm, 561 str, cena: 1.600,00 rsd

„Када смо се у почетку бавили Хајдегеровим делом, надали смо се да ћемо у литератури пронаћи бар једно оправдање за јединственост коју му аутори најчешће приписују. Међутим, нисмо успели да пронађемо такву књигу, упркос томе што смо испитали опсежна поља  сродног дела.

Велика је вероватноћа да такав текст можда и не постоји. Иако се често тврди да се Хајдегер цитира више него Хегел и Платон заједно, већина оваквих дела се своди на пуке резимее и сувишна понављања његових идеја, више у стилу придржавања принципа који је мајстор говорио.

Чини се да се тумачи лако удубљују у Хајдегеров дискурс и самоизражавање, често губећи пут у том процесу. Чини се као да су били одлучни да себи присвоје нешто од његове филозофске величине, макар само као фасаду.ˮ

Светислав Јованов „Лек, отров или критика: српска драма и европски контекст”

2024, меки повез, 23 cm, 143 стр, 900 рсд.

У издању Културног центра Војводине „Милош Црњанскиˮ, у Едицији (п)Огледи, објављена је књига огледа Светислава Јованова „Лек, отров или критика: српска драма и европски контекстˮ. 

„Техника обмане прерушавањем доживљава врхунац у Шекспировим зрелим комедијама, где је по правилу скопчана са променама пола, а репрезентативни примери оваквог преображаја су Розалинда у Како вам драго и Виола, јунакиња Богојављенске ноћи. Прерушавањем у мушкарца, Шекспирове јунакиње стичу нови ауторитет, који им омогућава не само да слободније и самосвесније изражавају сопствене ставове него и да, како каже Едвард Бери, „присвајају мушке начине управљања и учествују у јавним пословимаˮ. С једне стране, оне мењањем родног „предзнакаˮ не само да превазилазе позицију релативно пасивног предмета сукоба, већ постају иницијатори, или чак творци заплета, преузимајући на тај начин функцију главног типа еирона – лукавог слуге. Поред тога, њихово прерушавање у мушкарце умногостручава игру идентитета, која даје нову димензију комичком сучељавању илузије и стварности.ˮ

Лис Иригарај „Љубав међу нама”

Ален Бадју „Сцена за двоје”

2024, меки повез,15×15 cm, 39 стр, цена: 90,00 рсд.

Јовица Аћин  „Залудно мишљење”

2024,меки повез, 15×15 cm, 70 стр, цена: 90,00 рсд

„Залудно мишљење посвећује се најбезначајнијим предметима, а за које ће се напослетку испоставити да су за оног ко мисли најважнији. Зато је такво мишљење будаласто. И ја признајем да сам с покушајем да дефинишем залудно мишљење преиспољна будала. Наиме, врхунац залудног мишљења јесте у тренутку кад наводни мислилац покушава да мисли само залудно мишљење. Залудник у мишљењу болује од несанице. Зашто му се не спава? Зато што му уснулост није довољно залудна.”

Владислава Гордић Петковић „ПУТ КА СЛИЦИ СВЕТА”

2024, меки повез, 14×23 cm, 95 стр, цена: 900,00 рсд

„Пут ка слици света”, збирка огледа о књижевности за децу и друге, Владиславе Гордић Петковић, објављена је у оквиру Издавачке делатности Културног центра Војводине „Милош Црњански” у Едицији „(п)ОГЛЕДИ”.

Идентитет појединца и колективна судбина у једном од најбољих романа о холокаусту „Семпер идем” Ђорђа Лебовића, медији и технологија у књижевности за децу и омладину, херојство и жртва као обележја другог: потрага за подвигом у књижевности за децу, родне перспективе карактеризације женских ликова у књижевности за децу, само су неке од тема нових књижевних анализа проф. др Владиславе Гордић Петковић.

Ауторка истиче да трагање за сликом света, некад насумично а некад планско и етапно, може да почне од Керолове Алисе, па да стигне до Харија Потера. Много је тога знаковитог и важног читаоцу који завири у књиге српске и регионалне књижевности, па трагање – бар једним својим краком – може да води кроз књиге прозе Ђорђа Лебовића, Љубице Мркаљ, Рели Алфандари Пардо, Марка Сосича, Јасминке Петровић, Јулијане Адамовић и Душана Патића, као и недвосмислено аутобиографских текстова Ђорђа Рандеља и Драгиње Рамадански. Романи Драгана Великића и Мирјане Ђурђевић нису део корпуса књижевности за децу, али опет говоре о детињству: не само о реминисценцијама на једно идилично време, него и о рекоструктивним напорима старости да закорачи у другу верзију детињства.

Драгана Бошковић „С(Т)УДИЈЕ ФАНТАСТИКЕ”

2024, тврди повез, 14×23 cm, 201 стр, цена: 900,00 рсд

„Ова књига је вероватно почела да се пише давно, још у мом детињству, кад још нисам знала ни да читам ни да пишем, али сам остала удивљена пред чаробним светом бајки, митова, фантастичних прича и очаравајућим цртаним филмовима, да би се у тинејџерским данима наставило необичним световима разноликих књижевних стваралаца, али и стриповима Дилана Дога и серијама Твин Пикс и Досије Икс. За мене је било откровење да постоје неки други, фантастични светови. И не само да постоје, него да можеш и да их ствараш! Тако сам већ од своје осме године знала да ћу се бавити књижевношћу. Страст за фантастичним и оностраним удружена са исто тако пасионираном знатижељом за новим и другачијим ме је изгледа определила да истражујем баш оне пределе српске и светске књижевности (и у књижевноисторијском и књижевнотеоријском смислу) који су остали скрајнути или недовољно објашњени.” – речи су ауторке Драгане Бошковић. У књизи “С(т)удије фантастике”, која је објављена у оквиру едиције “(п)ОГЛЕДИ” Културног центра Војводине „Милош Црњански”, ауторка пише о почецима научнофантастичне књижевности, о искорацима фантастике, као и о фантастици и миту, митском и архетипском у Андрићевом роману „На Дрини ћуприја”, о вампиру грофу Дракули, као и о бројним другим темама везаним за фантастику у књижевности.

Сава Степанов „Милан Коњовић на раскршћима српске уметности”

2024, тврди повез, 17 x 24 cm, 152 стр, цена: 1500 динара

У издању Културног центра Војводионе „Милош Црњански” управо је изашла књига недавно преминулог теоретичара уметности и ликовног критичара Саве Степанова о једном од најзначајнијих војвођанских сликара Милану Коњовићу. Ова монографска студија састоји се од низа текстова Саве Степанова о сликарству Милана Коњовића и различитим животним и уметничким фазама, као и текстови о другим уметницима и њиховим уметничким делима инспирисаним управо Коњовићем. На пример, у овој студији налази се ауторов текст о изузетној књизи Ирме Ланг „Коњовић изблиза”, као и о изложби Данила Вуксановића чија је централна тема била „Мит о Коњовићу”.

О књизи

„Милан Коњовић на раскршћима српске уметностиˮ

Сликарство Милана Коњовића, захваљујући уметниковом дугом веку, наткриљује скоро пуних осамдесет година српске и југословенске уметности, распростирући се кроз девет деценија двадесетог века. Своју стваралачку авантуру овај уметник је започео веома рано, а први младалачки радови остварени су већ 1913. године (Шума, Поток у шуми) док су последња Коњовићева остварења датирана 1993, у години када је, током новембра, преминуо.

У српској историји уметности Коњовић има изузетно значајно место. Једна комплетнија ретроспективна изложба његових сликарских остварења подразумевала би регистровање бројних концепцијских опредељења којима се овај уметник бавио током континуираног и логичног развоја својих сликарских идеја и остварења. Коњовић је, засигурно, један од најзначајнијих представника експресионистичког сликарства у нас. Карактер његовог израза се, можда, најпрецизније може одредити Протићевом тезом о експресионистима којом констатује да су они „успели да остваре садржинске поруке, а да при томе не повреде пиктуралну засебност и несводљивост, успевајући да ускладе мисију са суштином слике“.

Питање Коњовићеве модерности је веома комплексно. Он никада није припадао оном концепцијском окружју у којем се – на радикалан начин – бринуло о онтолошким питањима слике, нити се хотимично, програмски и концепцијски бавио аналитичким преиспитивањима сликарства. Ипак, мало је уметника у нашој уметности који су попут њега допринели дигнитету и аутентичности слике-бића или аутономији сликарства ослоњеног на примарне значајке и вредности ликовних елемената. У његовом опусу то је било питање дигнитета властите мисије: Коњовић је спонтано, али свесно градио слику, увек са изузетним поштовањем њене пиктурално-медијске засебности, њеног модернистичког смисла, њеног уметничког достојанства.

Изложба Коњовић на раскршћима српске уметности настоји да укаже, одреди и сагледа оне феномене и карактеристичне периоде у Коњовићевом опусу који су га афирмисали као личност која је пресудно утицала на правце развоја српске уметности. Синдром „реке понорницеˮ је карактеристичан за Коњовићев сликарски континуитет, јер се током вишедеценијске стваралачке активности, његова уметност у неколико наврата јављала као сугестивни весник нових тенденција и нових схватања слике, као релевантни чинилац актуелних настојања. Оно што је, такође, спецификум Коњовићевог стваралаштва јесте чињеница да је те повремене искораке ка авангардистичким тенденцијама остваривао из позиције сликарства једноставне грађанске конституције, психологије и филозофије; из сликарства које је перманентно заснивано на „великим темамаˮ, сликарства попут пејзажа, мртве природе, акта, портрета, ентеријера и жанр-сцена.

У фокусу ове изложбене поставке су Коњовићеви „искорациˮ на актуелну уметничку сцену начињени током раних двадесетих година двадесетог века (кубизам), затим тридесетих (експресионизам боје и геста), као и почетком педесетих година (против соцреализма и ка апстракцији). Посебно је интересантна епизода његовог сликарског понашања током осамдесетих година двадесетог века. То је време актуелности постмодернистичког сликарства. У специфични постмодернистички концепт „сликарства осамдесетихˮ Милан Коњовић се укључује у тренутку својих биолошких осамдесетих година. У тим моментима он је својој тадашњој сликарској акцији пронашао снажне поводе у фундусима историје уметности. Циклусом „византијскихˮ реминисценција он је чак доспео до иницијативне улоге у формирању нових токова. Повременим искакањима из властитих пиктуралних токова, Коњовић никада није претендовао да буде трајни и суверени заступник тих својих иницијатива, већ се, поштујући властити стваралачки континуитет, брзо враћао устаљеним поступцима и особеностима свог препознатљивог гестуалног експресионистичког концепта.

Сава Степанов

О аутору

Сава Степанов (1951–2024), био је ликовни критичар и теоретичар уметности из Новог Сада.

Од касних седамдесетих година 20. века до данас, објавио је велики број текстова којима је настојао да прати главне уметничке токове и актере на нашој уметничкој сцени. Радио је у Галерији Матице српске, као уредник у Фото галерији (1979–1993), био је директор Центра за визуелну културу „Златно око” (1993–2010), те руководилац Галерије „Мост” у Заводу за културу Војводине (2011–2014). У периоду од 1977. до 1981. године био је уредник Ликовног салона Трибине младих у Новом Саду.

Галерија Матице српске је пре пет година примила од њега јединствен дар ‒ Поклон-збирку ликовног критичара и колекционара Саве Степанова. Поклон-збирка Саве Степанова не доноси дела једног аутора, што је уобичајена пракса, већ се састоји од низа различитих аутора и уметничких дела и даје преглед развоја постмодерне и савремене уметничке мисли на српском уметничком простору.

За свој дугогодишњи рад у области ликовног стваралаштва награђен је бројним признањима, између осталих, и наградом „Лазар Трифуновић”. У оквиру Издавачке делатности Културног центра Војводине „Милош Црњански” до сада су објављене  две његове студије: „О цртежу и цртачима” 2013. године и „Уметност без границе” 2014. године.

Снежана Минић: „Ледена стена и друге приче”

2024, меки повез, 20 х 13 cm, 63 стр, цена: 700 дин.

 Културни центар Војводине „Милош Црњанскиˮ објавио је нову збирку песама Снежане Минић „Ледена стена и друге причеˮ у оквиру едиције „Добитница књижевне награде Милица Стојадиновић Српкињаˮ. Објављивање нове збирке песама је део књижевне награде „Милица Стојадиновић Српкињаˮ, коју Културни центар Војводине „Милош Црњанскиˮ додељује у оквиру књижевне манифестације „Милици у походеˮ за најбољу збирку поезије објављену на српском језику ауторке између две манифестације. За 2023. годину је, једногласном одлуком жирија, награду добила Снежана Минић за збирку поезије „Мртва природа са цвећемˮ у издању Издавачке куће „Архипелагˮ из Београда.

О песникињи

Снежана Минић je рођена 1958. године у Нишу. Поред поезије бави се преводилаштвом. У Нишу је завршила основну школу и гимназију. Немачки језик и књижевност дипломирала је на Филолошком факултету у Београду. Магистрирала је обимном студијом о рецепцији дела Готфрида Бена у српко-хрватском језичком простору. Радила је као језички педагог, новинар и слободни преводилац и књижевник. Објавила је песничке књиге: Слике за кулисе (1981), Девет душа (1987), Једнолија, дволија (1994), Злато и сребро (2009), Источно, западно (2011). Приредила је и превела књигу изабраних есеја Готфрида Бена Проблем генија (1999), изабране есеје и чланке Рајнера Вернера Фасбиндера Сенке заиста и никакво сажаљење, Фасбиндерову драму Жабар, одабране песме Саре Кирш Црно огледало (заједно са Божидаром Зецом) и одабране песме Илме Ракусе Импресум: Спора светлост.

За књигу Мртва природа са цвећем, изабране и нове песме, објављену у издању Архипелага, Београд 2022. године, добила је, једногласном одлуком жирија, књижевну награду „Милица Стојадиновић Српкињаˮ коју Културни центар Војводине „Милош Црњанскиˮ додељује за најбољу збирку поезије објављену на српском језику између две књижевне манифестације „Милици у походеˮ.

Живи у Хамбургу и Београду.

Извод из критике Драгане В. Тодоресков

A propos сродности, још је једно питање које се намеће, не само када је реч о претходним књигама Снежане Минић, већ посебно о збирци Ледена стена. То је питање жанра, већ препознатог у овом тексту као доминантне форме наше ауторке. У маниру своје поетичке самосвести, она нас већ самим насловом и поднасловом упозорава да текстове можемо назвати причама и песмама. И они заиста то и јесу: прозаиде илити песме у прози које – како пише Бојана Стојановић Пантовић, најрелевантнија теоретичарка овога жанра у нас – будући да у себи носе „темељну противречност између стихова с једне и прозног говора с друге стране”, испитују „међусобно зрачење између стиха и прозног исказа” и начине „нове организације звуковног, ритмичког и сликовног (визуелног) у једном другачијем медију.”

Другачији медиј, онај којим је Снежана Минић несумњиво задужила српску поетско-прозну сцену, отворен је, даље, за нове релације међу жанровима. Тако ови хибриди садрже елементе путописа, аутобиографских цртица, дневничких бележака, новинских извештаја, мини-есеја, скица за причу, те животописа различитих личности које лирско ја (нараторка) среће или детаље из њиховог живота које нам преноси сазнаје посредним путем. Хибридна природа текстова у вези је и са мотивском сложеношћу збирке, али и са метатекстуалним карактером, па и процесуалношћу. У низу текстова ауторка као да „уживо” преноси догађаје, односно, као да понавља оно напоредно постојање самосвести и лирског из књиге Мртва природа са цвећем.

Станислав Винавер: „Germany in turmoil”

2024, меки повез, 14 х 22 cm, 76 стр, цена: 900 дин.

 У издању Културног центра Војводине „Милош Црњанскиˮ (Едиција „Our placesˮ) објављена је на енглеском језику књига Станислава Винавера „Germany in turmoilˮ, у преводу Немање Јованова.

Станислав Винавер (Шабац, 1891 – Врњачка Бања, 1955.) био је српски песник, књижевни критичар и преводилац. Уз Растка Петровића, Милоша Црњанског, Марка Ристића,  један  је од најзначајнијих писаца српске модерне. Утемељивач је српског експресионизма и аутор „Манифеста експресионистичке школеˮ у ком се залаже за раскид с традиционалним уметничким изразом и бори против застарелих естетских норми које владају у српској култури.

Студирао је на париској Сорбони математику и физику, а дипломирао у Београду 1930. године. Са двадесет година 1911, објављује прву збирку поезије „Мјећаˮ писану у стилу симболистичке поезије. По окончању Првог светског рата ради као новинар, да би од 1927. па све до почетка Другог светског рата провео у дипломатској служби највише у Берлину. Из овог периода потичу и његове новинарске путописне репортаже које по естетском квалитету далеко надилазе жанр путописне репортаже. Из тог периода потичу и текстови објављени у овој књизи. После Другог светског рата па све до своје смрти живи у Беогараду као професионални књижевник пишући поезију, есеје, студије и преводећи са немачког, француског, енглеског, чешког, руског и пољског.

Његова најпознатија дела су: „Приче које су изгубиле равнотежуˮ, „Мислиˮ,  „Громобран свемираˮ, „Варош злих волшебникаˮ, „Чувари светаˮ, „Икаров летˮ, „Европска ноћˮ, „Ратни друговиˮ, „Језик наш насушниˮ, „Заноси и пркоси Лазе Костићаˮ.

Мирјана Стошић: „Политике монструозног: постскриптумˮ

2024, тврди повез, 15 x 23,5 cm, 247 стр, цена: 1000 дин.

„Текст пред вама, као и овај другостепени постскриптум који увек жели остати на регулативним рубовима текста, ритмички се скида и обнажује, указујући на сам пачворк одеће-коже, кидајући или нежно уклањајући модне детаље и жанровске коверте. „Политике монструозногˮ тактично настоје да покажу да испод жанровко-модне академске, политичке, анатомске и сваке друге научне накинђурености нема тела позитивног знања и одредивог садржаја. Постоји једино знање које се изнова мора разучавати, разодевати, што уједно и дестабилизује генеративни епистемиолошки и политички имагинаријум који су произвеле политике ужасавања легитимисане управо тим знањем. Политике монструозног, на тај начин, увек пристижу након писања, после писма, као додатак, као опасан додатак – постскриптум.ˮ

Мирјана Стошић

 Љиљана Јовановић: „Прича о једном човеку и две жене“

2024, тврди повез, 21х13,5 cm, 523 стр, цена: 1299

Културни центар Војводине „Милош Црњански” објавио је, заједно са Издавачком кућом „Лагуна” постхумно роман „Прича о једном човеку и две жене“ Љиљане Јовановић.

У основи романа је тема о љубавном троуглу између Предрага, Јелене и Јане. Јана и Предраг су у, наизглед, срећном браку у ком имају ћерку Ању. Предраг је успешан у свом послу и успешан међу женама.

Паралелно са причом о Предрагу, Јани и Јелени, ауторка уводи и развија Библијске ликове Адама, Еву, али и Лилит која се не спомиње у Библији. Ослањајући се на, у првим редовима, Стари завет, односно Прву књигу Мојсијеву која се зове Постање, развија причу о настанку првог човека Адама и човечице Еве, о њиховом прогонству из Раја, о убиству Авеља.

Читајући две паралелне приче у роману који носи наслов „Прича о једном човеку и две женеˮ, постављамо питање ко су, заправо, јунаци? Да ли су Адам, Ева и Лилит алтер-его Предрага, Јане и Јелене?   

„Једна истина, друга лаж. Стварност и бег од исте. Ева и Лилит! Њихове разлике најпре сам открио очима, потом рукама па уснама и напослетку душом. Довео ми је Господ. Нову жену, другу прилику, бољу… Начинио је баш онаквом каквом бих је описао да ме питао шта хоћу. Да ме питао кога желим, опет бих рекао: Лилит. […] Ева је била све оно што сам мислио да желим, Лилит је била све оно што сам желео. Тако сам са једном стварао живот, а са другом свет маште и илузије.ˮ

Можда управо ове Адамове мисли одговарају на запитаност пред којом се читалац налази. 

Љиљана Јовановић (1984–2022) прерано је преминула Новосађанка која је завршила мастер студије на ФОН-у у Београду. Радила је на ТВ „Кошава” као водитељка јутарњег програма. Од малена је показивала дар и склоност ка писању и књижевности. Изузетно даровит говорник, умела је да истински слуша и искрено се посвети саговорницима. Раскош њеног интересовања чинио ју је омиљеном у друштву, где је пленила својом непосредношћу, изнад свега људскошћу.

Преминула је у 38-ој години након дуже болести. Учитељица и највећи узор њеног живота била је старија сестра Лидија, која је изненада преминула само девет месеци пре ње. Ауторкина неостварена жеља остала је да напише књигу посвећену својој сестри.

Била је истински љубитељ животиња, нарочито паса. Била је изразито авантуристичког духа, волела је путовања. Мада је целог живота писала, овe књиге започела је са писањем средином својих двадесетих, а завршила у раним тридесетим. Како је, нажалост, болест ушла у њен живот, омела ју је у издању ових књига, па се оне објављују постхумно.

Ауторка, као велики борац, никада се није предавала и надала се оздрављењу. Живот је пред њу често стављао исувише препрека, али је никад није сломио. Учинио је само прерано зрелом, још јачом и мотивисанијом. Чак и у најтежим моментима своје болести налазила је снагу за писање, то је било њено лечилиште и њена терапија.

 Љиљана Јовановић: „Приче о животињама за одрасле“

2024, тврди повез, 21х13,5 cm, 227 стр, цена: 899

Културни центар Војводине „Милош Црњански” објавио је, заједно са Издавачком кућом „Лагуна” постхумно збирку прича „Приче о животињама за одрасле” Љиљане Јовановић.

У сваком од нас постоји бели и црни вук.

Побеђује онај којег више хранимо!

(Чироки легенда)

У књизи „Приче о животињама за одрасле“ налазе се приче о конфликтима који се одигравају унутар сваког човека. Свет у којем живимо је свет дуалности – бело/црно, добро/лоше, дан/ноћ… Кроз метафоре о животињама, уз посебне природне карактеристике сваке од њих, списатељица нас суптилно уводи у унутрашњу дуалност и преиспитивање. Свака ситуација од нас захтева одговор и тада су унутрашњи конфликти посебно изражени: да ли је одлука исправна или погрешна, да ли су последице премостиве или кобне… А избор је увек наш и само наш – шта ћемо више хранити. Свака нова ситуација буди у нама и ново преиспитивање, а дуалности има колико и врста животиња. Сви ти парови могу нам помоћи али и одмоћи, а самим тим што их постајемо свесни, можемо и свесније донети одлуку. Да ли ћемо хранити црва Наде или црва Сумње? Пса Верности или пса Издаје? Змију Љубави или гују Мржње? Као што чироки легенда каже: Пази кога храниш, јер управо тај јача!

Љиљана Јовановић (1984–2022) прерано је преминула Новосађанка која је завршила мастер студије на ФОН-у у Београду. Радила је на ТВ „Кошава” као водитељка јутарњег програма. Од малена је показивала дар и склоност ка писању и књижевности. Изузетно даровит говорник, умела је да истински слуша и искрено се посвети саговорницима. Раскош њеног интересовања чинио ју је омиљеном у друштву, где је пленила својом непосредношћу, изнад свега људскошћу.

Преминула је у 38-ој години након дуже болести. Учитељица и највећи узор њеног живота била је старија сестра Лидија, која је изненада преминула само девет месеци пре ње. Ауторкина неостварена жеља остала је да напише књигу посвећену својој сестри.

Била је истински љубитељ животиња, нарочито паса. Била је изразито авантуристичког духа, волела је путовања. Мада је целог живота писала, овe књиге започела је са писањем средином својих двадесетих, а завршила у раним тридесетим. Како је, нажалост, болест ушла у њен живот, омела ју је у издању ових књига, па се оне објављују постхумно.

Ауторка, као велики борац, никада се није предавала и надала се оздрављењу. Живот је пред њу често стављао исувише препрека, али је никад није сломио. Учинио је само прерано зрелом, још јачом и мотивисанијом. Чак и у најтежим моментима своје болести налазила је снагу за писање, то је било њено лечилиште и њена терапија.

Владимир Копицл: „CRIES and CONSTRUCTION”

2023, меки повез, 14 х 22 цм, 115 стр; цена: 1.200,00

Нову едицији наше Идавачке делатности обогатили смо још једном књигом: „Cries and constructionˮ, Владимира Копицла. Иначе се идеја едиције Наша места (Our places) може изразити једном једноставном сликом: упалити светло у мраку. Објављени текстови значајних војвођанских аутора у преводу на енглески језик треба да истакну вредност ове текстуалне уметности и приближе је онима којима српски није матерњи језик.

ИЗБОР ИЗ РЕЦЕНЗИЈЕ:

„Копицлова песма је, ма о чему да говори, и ма шта да прећуткује, алхемијски меланж феномена најразличитијег могућег порекла, од сваке врсте, при чему посебно читаоце оптерећене ‘александријским синдромом’ (неки се греси морају испаштати), посебно интригира начин на који песник у простор песме уводи литерарне релације, и то увек у другом кључу, од саглашавања до ироније или сарказма, нарочито, како сам приметио већ у ‘Шуму Вавилона’, при почецима (нпр. ‘ја пијем чашу горких суза’), после којих ће нас поетски глас повести према неименљивом, стално измичућем језгру или средишту песме. Е, тада смо се примакли поезији, чудној уметности која вербалним средствима покушава да нам саопшти оно што је ванвербално.

Јер, каже сам песник, ‘то што се не види, то највише постоји’. Авангардиста се за трен дотакао метафизике, и онда отишао даље, хрлећи у сусрет новим вапајима, и новим конструкцијама, да уз помоћ срна попасе тенкове и пожње све луне у космосу. 

– Михајло Пантић

Владимир Копицл рођен је 1949. године. Завршио је студије књижевности на Филозофском факултету у Новом Саду.

Објавио је књиге поезије „Аер” (1978), „Парафразе пута” (1980), „Гладни лавови” (1985), „Вапаји & конструкције” (1986), „Питање позе” (1992), „Приказе – нове и изабране кратке песме” (1995), „Клисурине” (2002), „Песме смрти и разоноде – изабране и нове песме” (2002), „Смернице” (2006), „Промашаји” (2008), „Совин избор – нове и изабране песме” (2008), „27 песама: тенкови & луне” (2011), „Несвршено” (2011), „Туфне – изабране песме” (2013), H&Q (2013), „Формат звери” (2015), „Szurdokok” (2019), „Удаљени бубњеви” (2020).

Роман: „Пурпурна декада” (2020).

Књиге есеја: „Механички патак, дигитална патка” (2003), „Призори из невидљивог” (2006), „Уметност и пропаст” (2018).

Приредио је и превео више књига, зборника и антологија: „Тело уметника као субјект и објект уметности” (1972 – са Аном Раковић), „Трип – водич кроз савремену америчку поезију” (1983 – са Владиславом Бајцем), „Нови песнички поредак – антологија новије америчке поезије” (2001 – са Дубравком Ђурић), „Врата панике – тело, друштво и уметност у мрежи технолошке дереализације” (2005), „Миленијумски цитати” (2005), „Техноскептицизам” (2007) итд.

Добио је Бранкову награду за прву књигу песама (1979), Стеријину награду за позоришну критику (1989), Награду ДКВ за књигу године (2003), Награду „Стеван Пешић” (2003), Награду „ИСТОК-ЗАПАД” за поезију (2006), Дисову награду за песнички опус (2008), Награду „Десанка Максимовић” за песничко дело и допринос развоју српске поезије (2012), Награду „Ramonda Serbica” за целокупно дело и допринос књижевности и култури (2017) и Награду „Димитрије Митриновић” за роман „Пурпурна декада” и изузетан допринос српској култури и очувању лепих уметности (2021).

О његовом књижевном и уметничком раду објављене су монографска издања: „Владимир Копицл: Ништа још није овде али неки облик већ може да му одговара” (2007, приредио Небојша Миленковић), „Најбољи свет – Владимир Копицл, добитник Дисове награде” (2008, приредила мр Маријана Матовић) као и зборник радова „Поезија Владимира Копицла” (2014, приредила Мирјана Станишић).

Превођен, заступљен, биран, постављан итд. Живи у Новом Саду.

Biljana Mickov: FUTURE OF CULTURE

2023, меки повез, 14 х 22,5 цм, 195 стр, цена: 1.300,00 динара

„The collection of works The Future of Culture thematizes culture as one of the most important, yet often unjustifiably neglected issues of global modernity. Between the covers of the book are collected thirteen contributions whose authors, from the country and abroad, come from various scientific and artistic fields and combine the academic study of culture with the practice of cultural policy and management. Relevant modern theoretical approaches, as well as a multitude of concrete examples from different parts of the world, from which important lessons can be drawn and on the basis of which practical suggestions can be formulated, are comprehensively presented. In the book, the state of culture is viewed in a global frame­work and, through the experiences of a whole series of countries that are presented in the chapters, the local-global relationship is considered in a fruitful way and shows how, in the field of culture as in others, there is no one universal model of development, but that we can learn a lot from each other. Culture, after all, has always been primarily a field of communication and exchange.”

 Ivana Spasić, PhD, University of Belgrade – Faculty of Philosophy