УМЕТНИК У ФОКУСУ: Горан Сарић

Промоција збирке песама „Као да зиду говорим…”

У организацији Културног центра Војводине „Милош Црњански”, у среду, 29. јула 2026. године са почетком у 19 часова, биће представљена збирка песама Горана Сарића „Као да зиду говорим…” („Buybook” Сарајево, 2026). Промоција књиге ће, у оквиру програма „Уметник у фокусу”, бити одржана у Културном центру Војводине „Милош Црњански” (Војводе Путника 2, Нови Сад).

У програму ће, поред аутора, учествовати и Драган Стојковић, који је, у издању Издавачке куће „Мост Арт Југославија” из Земуна, објављивао Сарићеве књиге за српско тржиште („Три хефте до неба” и др.).

Модераторка и уредница програма је Гордана Нонин.

О ПИСЦУ

Горан Сарић (Коњиц, 1959), песник, прозаиста и преводилац. Објавио је више књига поезије и прозе, међу којима и следеће: „Напријед у камено доба”, „Рука из красног Ниоткуд”, „Икар, у небо заљубљена кокош”, „Перина” (поезија); „Црна марица”, „Исус на довратку” (приче); „Из Земље Лала и Канала”, „Рахат у Докуму” (путописи), „Лијепо горе класици марксизма”, „Три хефте до неба” (дисперзивни дневнички записи)…

На наш језик превео је тридесетак дела холандске књижевности.

Награђиван. Уврштен у неколико избора савременe босанскохерцеговачке прозе и поезије и избор савремене БиХ поезије на данском језику.

Поезија му је превођена на дански и холандски језик.

Члан је ПЕН-центра Босне и Херцеговине.

Живи и пише у Холандији.

О ЗБИРЦИ ПОЕЗИЈЕ „Као да зиду говорим…”

„Чујемо рат“

(О збирци пјесама Горана Сарића „Као да зиду говорим…”)

„Шта је то, у данашње вријеме, зид – зидина, дувар, дуварина? Ништа од тога, него је нешто много грђе: зид је наша наглухост којом се бранимо од других, и од себе, глухи као дувари.

Знамо, од земље су људи правили ћерпић, да подигну зид око башче, око куће, да се заклоне од свијета. А и знамо: данас подижемо друкчије зидове, јаче и тврђе од печене земље. И ти су дувари отпорни на туђу несрећу. Глухши што је туђа несрећа нама ближа.

Иза тих зидова, таквих, нестане све што нам храни душу.

Оглухнемо, да умиримо савјест, да не сносимо одговорност. И кажемо: ми нисмо чули, и ми нијесмо знали.

Не диже страх ограде. Него себичност и кукавичлук. Иза тих ограда расте и тови се наша равнодушност.

Ријеч зид споменута је у Сарићевој књизи трипут. Таман као тропрста клетва! Овога и оваквога свијета, растуреног у парчад и сабијеног у бесвијест.

Књига  ’Као да зиду говорим…’, говори све што морамо чути. На улици, на гробљу, у кући, у пољу, у сну и на јави. Чујемо комшију, чујемо птицу, бившу љубав. Чујемо и рат, заправо његову мирнодопску шутњу. Језиву.

Сарићеви доласци у завичај бекства су од завичаја, бекства у причање о немогућем повратку. Осим повратку у бившега себе.

Тамо и отуд, води га поезија. Као Дантеа.

Тај Сарићев зид, било да је зид плача или нахерени дувар, чува гробни простор за живе душе, душе које ходају, и нису ововременске, него су бивше.

А људи, поименице у посветама прозвани, овд‌је су само свједоци на суду, да помогну нејакоме да преброди пустош и глухоту ријечи.

Неријечи. Која нам све узима.

Све што се збори у овој књизи, упућено је бићу које има свету пунину духа: два образа. По савјести: један за истину, други за доброту.

Ова је књига зато мени раскошна и отмјена, ововремена, џумхуријска. Узнешена – и људска као туга севдалинска.“

Шабан Шаренкапић