Објављена монографија „Прича о Студију Мˮ
Недавно је из штампе изашла још једна монографија у издању Културног центра Војводине „Милош Црњанскиˮ на коју смо као институција врло поносни.
„Студио М је наша сала ‘Олимпија‘, наша дворана ‘Чајковски‘, наш ‘Марки клуб‘ и наш ‘Карнеги хол‘. Иако се, можда, Нови Сад у много чему не може мерити са Паризом, Москвом, Њујорком или Лондоном, он се свакако по бујности и квалитету музичког живота може поредити са великим светским музичким центрима. А Студио М је управо био главно жариште наше музикеˮ, написао је о Студију М Борислав Хложан, аутор књиге о настанку и историјату чувене новосадске концертне дворане и професионалног студија.
Аутор је књигу посветио успомени на тројицу визионара: Антона Еберста, Павла Жилника и Василија Димића, који су подизањем ове концертне сале оплеменили Нови Сад.
О аутору Бориславу Хложану
Борислав Хложан (Нови Сад, 1957), завршио је студије на Одсеку за југословенску и општу књижевност на Филозофском факултету Универзитета у Новом Саду. Од 1983. радио је као новинар у Радију Нови Сад и листу „Дневник”. Објављивао је чланке у бројним листовима, часописима и стручној периодици. Био је уредник за музичку уметност „Лексикона уметника Војводине”; аутор је монографје „Хоризонти звука”, посвећене животу и музичком опусу највећег српског и југословенског концертног гитаристе и композитора Јована Јовичића (2012). Од 2007. ради као новинар и уредник у Документарно-образовном програму ТВ Војводине. Снимио је бројне документарне филмове и серијале из историје и културне историје.
О књизи „Прича о Студију Мˮ
Студио М – југословенско светилиште музике
Новосадски Студио М данас није само легендарна концертна дворана, то је и својеврсни храм уметности у којем је током протеклих шездесетак година стварана историја југословенске музике. Када се човек сада осврне на мноштво најразличитијих снимања и концерата који су се овде догађали готово свакодневно, немогуће је не осетити велико поштовање и дивљење пред ентузијазмом и преданошћу генерација музичара и других културних посленика, захваљујући којима се наша музика развијала и напредовала, достижући данас врхунске уметничке домете.
Међу тим непрегледним бројем музичких догађања веома је тешко одабрати она најважнија и најкарактеристичнија, јер су се и мерила и перспективе сагледавања у међувремену толико променили и готово је немогуће у оваквом, силом прилика сведеном и обимом текста ограниченом приказу, пружити комплетну и заокружену слику свега што се догађало у Студију М од његовог отварања до дана када је у њему престала да одјекује музика. Приказ историјата те значајне концертне дворане неизбежно је одређен драгоценом, али непотпуном писаном грађом, сећањима актера, као и субјективним приступом аутора, као скроман покушај реконструкције једног изузетно важног сегмента културне историје Новог Сада и Војводине.
Нема у Новом Саду, ни у покрајини, важнијег концертног простора од Студија М. Све најбоље што се догађало на овдашњој музичкој сцени на неки начин је забележено у историјату ове студијско-концертне дворане. Некада су то били концертни наступи, а некада студијска снимања којима су овековечени највиши извођачки домети водећих домаћих и страних уметника.
Због тога је Студио М наша сала „Олимпија”, наша дворана „Чајковски”, наш Марки клуб и наш Карнеги хол. Иако се, можда, Нови Сад у много чему не може мерити са Паризом, Москвом, Њујорком или Лондоном, он се свакако по бујности и квалитету музичког живота може поредити са великим светским музичким центрима.
Модерна зграда Студија М, смештена између Дунавског парка и зграде у којој је доскора био смештен Радио Нови Сад, деценијама је једно од карактеристичних обележја градског центра, а сам Студио М је добро познат Новосађанима као концертна дворана у којој су наступали многи чувени музичари и где су приређивани бројни значајни фестивали.
Прича о Студију М је заправо повест о брзом развитку нашег музичког живота у другој половини 20. века, као и о изузетном залагању и ентузијазму неколицине великих културних прегалаца, који су у временима оскудице и у околностима не превише наклоњеним уметности, успели да музички живот у Новом Саду и у Војводини унапреде и подигну га на веома висок – заиста се може рећи – европски ниво.
Изградња Студија М, студијско-концертне сале савршених акустичких одлика, средином шездесетих година била је велики тријумф неколицине заслужних културних делатника, пре свега тадашњег начелника Музичког одељења Радија Нови Сад, Антона Еберста, који је упркос свим тешкоћама остварио своју замисао и жељу да свој град обогати једном савременом и репрезентативном музичком двораном.
Завршетак градње и пуштање у рад Студија М био је догађај од преломног значаја за Радио Нови Сад, као и за сам Нови Сад, који је тада први пут добио једну наменски саграђену, праву концертну салу врхунске акустике, која ни у чему није заостајала за најбољим музичким дворанама у свету. И у Студију М су одмах почели да наступају најреномиранији домаћи и страни солисти и ансамбли, овде је снимљено небројено мноштво изузетно вредних концерата. Коришћење ове дворане притом није било искључиво усмерено на музичка збивања, овде су снимане и позоришне представе, приређиване су изложбе, књижевни догађаји, тако да је та музичка сала постала изузетно важан простор, чији је значај надалеко зрачио.
А сами почеци Радија Нови Сад и изградња Студија М нису били лаки. Изградња Студија М 1965. године била је врхунац једне динамичне фазе развоја Радија Нови Сад, који је после тешких и мукотрпних година на почетку рада, током шездесетих постао угледна, слушана и савремено опремљена југословенска радио-станица.
Основан је 31. марта 1949. године. Одређен је и датум почетка емитовања нове радио-станице – 29. новембар, Дан Републике, најзначајнији државни празник тадашње ФНРЈ. Рок за оспособљавање за рад новосадске радио-станице био је веома кратак, а људи запослени у Радију Нови Сад суочили су се са готово непремостивим тешкоћама. У то време, после сукоба са Информбироом, заправо са СССР, Југославија је била под блокадом и са Истока и са Запада, у земљи је било веома мало радио-материјала, а није било могућности за увоз потребне опреме. У Суботици су пронађени делови потребни за израду радио-станице, широм Војводине, прикупљани су каблови и жице и од свега тога је инжењер Ладислав Грајнер, тадашњи професор радио-технике у Средњој техничкој школи у Суботици, сачинио први предајник, јачине пола киловата, који је имао скроман домет. Према јављањима тадашњих слушалаца, програм се повремено чуо у удаљенијим областима Србије, чак и понегде у иностранству, али само када су метеоролошки услови били повољни. Тачно у подне, у етру се први пут чуло: „Овде Радио Нови Сад, на таласној дужини 212,4 метра.” Након спикерске најаве, новосадски хор „Светозар Милетић” извео је химну „Хеј Словени”. Почео је редован радијски програм: следиле су, једна за другом, емисије вести на српско-хрватском, мађарском, румунском, словачком и русинском, на пет језика на којима је од самог почетка емитован програм Радија Нови Сад.
Када су инсталирани јачи предајници, испоставило се да је новосадска радио-станица, која је емитовала програм на пет језика, постала веома слушана и у суседним земљама, као и у другим државама Централне и Источне Европе.
ИЗ МЕДИЈА:
