Објављен нови, 72. број часописа „Нова мисао”
Ко се боји вампира још?
„Нова мисао” и овога пута пушта у свет своју поруку у боци, да је нађу и они који је траже и они до којих ће је донети таласи случајности. Усредсређени на хватање идеја значајних дела и аутора, направили смо још једну бележницу у којој је дата минијатурна слика света. Ако бисмо се изразили језиком ликовне уметности, кроки овог броја који држите у рукама био би робусне грађе због текстуалне бременитости, али разбарушен у основним линијама, онако како је и само креативно грађење света увек разбарушено.
Песничку линију отварамо интимним разговором Слађане Миленковић са Јаном Алексић, добитницом књижевне награде „Милица Стојадиновић Српкиња” (у међувремену и добитницом Змајеве награде) која нас подсећа да је поезија врело инспирације али и контемплације и открива да се после завршене песме, без обзира на њен естетски квалитет, осећа потпуније, а „дани писања су јој проходнији и смисленији”. Рекли бисмо да слично важи и за осмишљавање дана свакодневице читањем поезије те доносимо преводе неколико мало познатих песама Владимира Набокова, сонетног венца Валерија Брјусова, стихова Силвестара Клансјеа, као и песме Часлава Ђорђевића.
Краће приповетке и прозне одломке Сеиде Бегановић, Драгане В. Тодоресков и Блажета Миневског прате есејистички текстови са широким распоном тема које се међусобно дотичу на разне очекиване и неочекиване начине – од идеје о пропасти западне цивилизације (Али Маскан) и конструкта „варварства” (Небојша Кузмановић) до питања (и још значајније – одговора) Драгана Бошковића: „Дугују ли панк рок и хардкор нешто авангарди?” Занимљиве компаративне увиде пружају текстови Владиславе Гордић Петковић о женском ауторству и књижевној преради женског искуства („Вирџинија Вулф и Шекспирова сестра”) и Павла Зељића о дијалектичком хуманизму, џојсовској парадигми и Песми Оскара Давича („Висак до дна човека”), док Вања Ковачевић прати митски лик вампира у српској али и европској књижевности и усменој традицији, као и кинематографији, закључујући да лик вампира у модерно доба добија нове димензије. А неке нове димензије добија и есеј Миле Михајловић о споменику Ђордану Бруну, најпознатијем дисиденту касне ренесансне цркве, и његовој смрти на Цветном тргу у Риму, јер нас подсећа колика је цена слободног мишљења: „спаљен на ломачи инквизиције, данас је симбол снаге слободне мисли против сваке цензуре и сваког ауторитета”.
Циљ ових уводних назнака није у томе да читаоца задрже више него што је потребно да се отвори хоризонт и унутрашњи поглед на садржај часописа који држите у рукама. Зато овде стављамо тачку, односно три тачке, јер се надамо да ћете на овој првој степеници осетити пре свега читалачку жудњу…
Жаклина Дувњак Радић, уредница
