ОТВАРАЊЕ ИЗЛОЖБЕ ИРЕНЕ ВУКОВИЋ: „НА(Р)ЦИЗАМ”

У Културном центру Војводине „Милош Црњански” (Војводе Путника 2, Нови Сад), у уторак, 26. маја 2026. године, у 19 часова биће отворена изложба Ирене Вуковић: „НА(Р)ЦИЗАМ”.

Посетиоци ће моћи да је погледају до 10. јуна, свакиом радним даном од 8 до 15 часова.

О АУТОРУ И ИЗЛОЖБИ:

„Постоји заводљива игра ријечи између нарцизма и нацизма — звучно су блиски, готово као да дијеле неку скривену нит. Мене је заинтригирало то што је између та два појма заправо једина суштинска разлика у том једном слову. И заиста, на први поглед та нит дјелује препознатљиво: идеја изузетности, увјерење о властитој посебности, потреба да се буде изнад других.

Нацизам је био политички пројект с јасним циљевима, хијерархијама и посљедицама које су оставиле дубоке ожиљке у колективном памћењу. Његове жртве имају име, број и мјесто у историји. Нарцизам, напротив, ријетко улази у уџбенике. Он се одвија у тишини свакодневице — у разговорима, односима, погледима који не виде друге, него само властити одраз.

У том смислу, нарцизам је можда мање спектакуларан, али је свеприсутан. Његове посљедице нису концентрисане у једном времену и простору, него распршене кроз безброј малих интеракција: у потреби да будемо виђени, признати, потврђени. У немогућности да заиста слушамо. У суптилним облицима манипулације који не остављају трагове у архивама, али остављају трагове у људима.

Можда зато није погрешно говорити о некој врсти ‘културе нарцизма’: не као идеологији с манифестом, (јер нарцизам нема вођу ни манифест – има интерфејс) него као амбијенту који обликује понашање. То није режим који нас присиљава силом, него систем који нас привлачи наградама — лајковима, прегледима, краткотрајним осјећајем важности. О томе је, дакле, ријеч на мојим радовима – о својеврсном дигиталном концлогору у који смо угурани, који нас уобличава и, неријетко, изобличава.

Разлика је, наравно, пресудна: историјски злочини не могу и не смију бити сведени на метафору. Али истовремено, било би наивно игнорисати колико дубоко обрасци самоусмјерености могу обликовати наше односе и друштво.

Живимо у простору гдје је поглед стално усмјерен према себи — али тај поглед више није само наш. Посредују га екрани, алгоритми, туђе реакције. Огледало више није приватно.

Моји ликовни радови настају управо унутар тог простора. Дигитално. У истом окружењу које производи потребу за виђеношћу, али је и неуморно обликује. Не покушавам побјећи из тог система — радим изнутра, користећи исте алате, исте површине, исте екране.

Сваки рад је нека врста застоја у том току: кадар у којем се поглед не враћа само себи, него почиње да се преиспитује. Шта заправо гледамо када гледамо себе? И коме је та слика намијењена?

Можда зато дигитална слика није само медиј. Она је и тема.“

Ирена Вуковић

„…Иренини радови у сфери графике обједињавају како високи квалитет техничке изведбе тако и садржајност, живу проницљивост у запажању сцена којима смо свакодневно окружени, а које носе значај у смислу њихове употребљивости у свакодневној међусобној комуникацији.

Кроз духовиту интерпретацију тих догађаја и психолошких стања њихових актера, њихову графичко-дигиталну стилизацију у визуелној форми, Ирена гради јединствене, занимљиве и узбудљиве приче. Укључивање елемената стиха и риме и поигравање са њима свему додаје једну нову димензију и вриједност.

Сва та симбиотичка разиграност разноврсних елемената порађа једну неочекивану и пријемчиву умјетност која је и оригинална и упечатљива.

Кратка, донекле стриповска форма даје јој слободу да каже оно што није речено али је мишљено…“

Дарко Вучковић, академски сликар

„…Повезивање ‘прадоживљаја’ са савременим погледом на свијет искристалисало се на њеним радовима као ликовни кодекс знакова и фигура које са деформацијама – хипо или хипертрофирања органских структура и њиховим надреалним склоповима посједују елементе карикатуре и стрипа (текстуални дијалог). Они су заправо симболи и метафоре преко којих умјетница даје свој коментар култури живљења савременог друштва посматраног кроз његове универзалне вриједности, с једне стране у контексту егзистенцијалистичко-научно-технолошке филозофије човјека новог доба, а са друге са аспекта хуманих парадигми које умјетница пројектује кроз феномен игре…“

Љиљана Зековић, историчарка умјетности